Кад бих имао само пола сата да неком странцу који не зна ништа о нама, покажем ко смо, шта смо и од чега смо направљени изнутра, провео бих га Улицом краља Петра. То је, наиме, улица која попут дуге спаја две цивилизације, две културе и две реке – Саву и Дунав, попут седла пребаченог преко хрбата Београда који личи на леђа бика. Онај део уз Саву звао се српска или савска варош јер је припадао српским трговцима, а део према Дунаву немачка или дунавска варош јер су у њему, као у каквом малом Вавилону живели дубровачки, бокељски, јеменски и јеврејски трговци, а било је ту и Грка, Италијана и не мали број Аустријанаца заосталих иза аустријске окупације Србије.
Не постоји град на свету који у једној јединој улици, као што је Улица краља Петра, има Саборну православну цркву, турску џамију и јеврејску општину. Пођимо редом: Саборна црква, задужбина кнеза Милоша подигнута је 1840., а дело је (каквог ли апсурда) немачког архитекте Верфелда. Преко пута ње, налази се најстарија београдска кафана, која се у почетку звала „Код Саборне цркве“ али су црквени оци због светогрђа забранили да носи то име, па је власник, уместо фирме, тражећи нови назив поставио знак питања који стоји и дан данашњи на њој.
На само педесетак метара од Улице краља Петра, на крају Господар Јевремове стоји Бајракли џамија подигнута 1690. новцем трговца чојом Хаџи Алије, па се у старим документима помиње и као Чохаџи џамија. Покрај ње је турбе (надгробни споменик) чувеном дервишу Шејху Мустафи из 1783.
Пођемо ли даље овом јединственом улицом, наилазимо на велелепно здање Јеврејске општине која и дан данашњи ради и окупља потомке београдских Сефарда из знаменитих породица Алкалаја, Медина, Амара, Левија, Калдерона и осталих. У овом крају на Дорћолу одрасли су сликар и политичар Моше Пијаде, изванредни уметник Леонард Коен, позната браћа Барух и колекционар Ерих Шломовић. О угледу и иметку ових трговачких фамилија и дан-данас сведоче лепа здања у стилу позног барока и ране сецесије. Овај крај се звао Зерек, а Јевреје које је у петнаестом и шеснаестом веку изгнала шпанска краљица Изабела примио је турски султан Сулејман Величанствени, па су се углавном населили у Сарајеву и Београду где су остали до дана данашњег.
Ова улица се најпре звала Дубровачка, а тако се и данас зове њен продужетак који води до обале Дунава. То име добила је 1872. када су београдске улице престале да се зову по занатима који су се у њима упражњавали; Ратарска, Кујунџијска, Абаџијска, Чохаџијска… Од 1904. до 1946. када је добила име 7. јула (дан устанка 1941, против Немаца), ова улица се звала Краља Петра по имену краља Петра Карађорђевића Ослободиоца, и то име јој је данас враћено.
У непосредној близини ове улице, са савске стране, налазе се и две амбасаде; француска и аустријска – држава између којих се много година одлучивало о судбини Србије.
Оканемо ли се на тренутак историје, одвешћемо радозналог странца у београдски Аеро-клуб на углу Узун-Миркове и Краља Петра, најелитније место у Београду пре Другог светског рата, које је и данас задржало своју ексклузивност луксузних барокних салона и високе средњоевропске кухиње. У близини је и ремек-дело савремене архитектуре, стаклена палата „Цептер“, у којој се налази једна од најбоље опремљених београдских књижара и угледна галерија слика. У покрајној улици је и Музеј Вука Караџића, а ту је и Позоришни музеј.
Колико је ова улица, једна од многих, уписана у срца Београђана, најбоље сведочи податак да је на њеном углу са Кнез Михаиловом, извршена прва мала револуција у социјализму против такозваних сивих ресторана друштвене исхране у првом млечном ресторану отвореном у послератном Београду под поетичним именом „Снежана“. Ту су се, дакле, први пут уместо владавине црног хлеба, појавиле кифле, до тада чудо невиђено. Кифле, које су као што се зна, добиле свој облик полумесеца као сећање на турску опсаду Беча, означиле су крај педесетих прошлог века у Београду, почетак краја суморне социјалистичке кухиње. Какве ли ироније! „Снежана“ је данас један сасвим обичан београдски кафе чије се улоге у нашим животима мало ко сећа.
Краља Петра улица има само један недостатак. У њој готово да нема ниједног дрвета, што је доказ да је једна од најурбанијих улица, од самог почетка, побегла од „шумског“ порекла. Ово, иначе, није улица у којој се љубавници грле у капијама, нити улица у којој се шета. Сувише је значајна за обе те ствари, али то не значи да се у њој, они који се воле, не држе за руке, нарочито у отменом ресторану „Ке паса“, који је такође и мали луксузни хотел са пет звездица, где се негује мексичка кухиња.
Ту је и италијански ресторан са српским називом „Кошава“ где би мој гост могао да поједе најбољи карпачо у граду, нимало лошији од оног у венецијанском „Харис бару“ у којем га је као специјалитет лансирао чувени Ћипријани.
Но, то не значи да после тога мој гост не би отишао стотинак метара ниже, у оријенталну посластичарницу на десерт, где му на располагању стоје искључиво турске посластице: баклаве, тулумбе, кадаиф, суџук, туфахије и ћетен-халва, све то, заливено бозом. Ту посластичарницу, иначе, држи један од потомака чувене фамилије посластичара са Шар-планине, Пеливана.
Не заборавимо ни хотел „Ројал“ при дну улице који се донедавно звао „Топлице“ у којем су традиционално одседали туристи из Источне Европе, данас један од најелитнијих хотела у Беораду.
На крају, ова је улица најбоља потврда истинитости речи Милана Грола из тридесетих година прошлог века да је Београд „завршан хан на дугом караванском друму, последњи базар Цариграда и први магазин Беча, на савском ђумруку“.
