Већ 15 година, поводом Дана државности Грчке (25. марта), представници града Подгорице и грчке амбасаде, одају почаст Васу Брајовићу „поријеклом из Бјелопавлића“, код споменика који су му подигли 2003. године, вјерујући да је то један од највећих јунака грчког ослободилачког рата против Турака (1821-1828). А факат је да ниједан Брајовић ни Бејлопавлић није био учесник тог рата, већ је ријеч о Васу Брајевићу, Србину из Боке, родом из Мојдежа, даљим поријеклом из Херцеговине.
„Црногорац из Бјелопавлића који је задужио Грчку“, само је један од бројних сличних наслова у црногорским медијима последњих година, чак и у „Дану“, а на ову очигледну лаж насјела је и Матица Српска у Црној Гори која је прије двије године организовала округли сто на тему „јунаштава Васа Брајовића“, представљајући га као родом из Јеленка код Даниловграда.
Бројни су историјски извори који убедљиво говоре да је, у ствари, ријеч о Васу Брајевићу из Боке, а ми ћемо, за ову прилику навести три, док „невјерне Томе“ могу на интернету пронаћи научни рад проф. др Драгане Радојичић, из Етнографског института Српске академија наука и умјетности, истина на енглеском језику; BOKA KOTORSKA: A HOMELAND OF VASA BRAJЕVIC AND THE FIGHTERS FOR THE INDEPENDENT GREECE.
Учитељ Томо Крстов Поповић, један од највреднијих херцегновских историчара с краја 19 вијека, записао је: „С хвалом и благодарношћу споменућу ти, Србине, и Васа Брајевића, Мојдежанина, који је у великом устанку грчком, првом половицом овога вијека, чудо од јунаштва показао, те доста и допринио да је ондар дијелу онога народа свануо зрачак слободе…“ (Стр. 195-204. Задар 1883.)
Ту је Васо презименом БрајЕвић, а не Брајовић. Брајевићи су из Мојдежа, а Брајовићи из Бјелопавлића и међусобно немају родбинске везе. У фусноти, Поповић је забиљежио да је користио „Српско-далматински магазин“ из 1873. године.
Други истраживач, најбољи познавалац херцегновског залеђа одакле и сам потиче, поп Саво Накићеновић, у антрополошкој студији „Бока“, о Брајевићима је записао: „Ово су страосједиоци, од којих се Вуко Брајевић још 1726. године спомиње као добростојник. Славе Петров-дан. Из овога братства је био и Васо Брајевић, који је у великом грчком устанку, као оно архиепсикоп герман код Ђурђеве цркве, заставу слободе развио, чудо од јунаштва показао…“ (Стр. 452, Београд 1913.). У фусноти, Накићеновић се, везано за Васа Брајевића, позвао на Катастник Мојдежа.
Професор Предраг Ковачевић у „Историји бокељског приморја“, поред осталог је записао: „Свакако, најпознатији је био Васо Брајевић из Мојдежа…“ (Стр. 142, Котор 1967.). Ковачевић се позвао на Лазара Томановића и на успомене капетана Мата Мрше, такође учесника у грчком рату за ослобођење.
Након протјеривања Турака, у Грчкој су настала унутрашња превирања и борбе за власт, што Бокеље – добровољце није интересовало. Нису се враћали ни у Боку, јер је потпала под управу Аустрије. У Одесу су се вратили преживјели који су отуд дошли. Неки су отишли са Енглезима у руднике злата Јужне Африке. Командант Васос, како су Грци звали Васа Брајевића, у току рата се оженио лијепом Пелопонежанком и добио два сина. Он није желио да напушта Грчку, тим прије што су његове заслуге признате.
Први грчки гувернер, Јоанис Каподистријас, поријеклом из Истре, дипломата у служби царске Русије, задржао је командата Васоса на високом положају у војној служби. Након гувернерове погибије у атентату, краљ Отон је Васоса поставио за свог ађутанта. Уз то га је окитио одликовањима, за сваки подвиг посебно, јер је за те подвиге дознао прије него што је стигао у Грчку.
Васови синови су добили право бесплатног школовања у најбољим грчким школама, уз усавршавање у иностранству. Дични и по лику, и по стасу, и по мудростима, постали су генерали грчке војске. Командант Васос је добио мјесто и у историографији Грчке и у приручницима о герилском ратовању.
И није само Васо Брајевић од Бокеља учествовао у грчком устанку, већ још десетине његових сународника, које проф. др Драгана Радојичић спомиње у свом научном раду, позивајући се на Лазара Томановића „Natives of Boka in the war for Greece liberation, dedicated to F. D. Gveracio, Serbian-Dalmatian Journal», Zadar (1873), 68-74, али и на бројне грчке изворе:
-Ε. Πρωτοψάλτη, «Σέρβοι και Μαυροβούνιοι φιλέλληνες κατά την επανάστασιντου 1821, διπλωματικαί διαπραγματεύσεις–πολεμικός αγών», Ι Ελληνοσερβικό συμπόσιο–Συνεργασία
-Ελλήνων και Σέρβων κατά τους απελευθερωτικούς αγώνες 1804-1830 (Καβάλα 1976), Ι.Μ.Χ.Α., Θεσσαλονίκη 1979, σ. 79.
-Σπ. Λουκάτου, «Σέρβοι, Μαυροβούνιοι και Βόσνιοι, μαχητές της ελληνικής ανεξαρτησίας (1821-1829)», Ι Ελληνοσερβικό συμπόσιο–Συνεργασία Ελλήνων και Σέρβωνκατά τους απελευθερωτικούς αγώνες 1804-1830 (Καβάλα 1976), Ι.Μ.Χ.Α., Θεσσαλονίκη 1979, σ. 4.
-Ι. Παπαδριανού, «Μαυροβούνιοι εθελοντές στον εθνικοαπελευθερωτικό αγώνατων Ελλήνων στα 1821», Βαλκανικά Σύμμεικτα 11 (Θεσσαλονίκη, 1999-2000) 165.
Љубиша Морачанин
