Милић Станчетић, земљорадник из Бановог Поља, преминуо је пре 20 година у 105. години као последњи и најстарији живи Мaчванин, војник Шестог пука Дринске дивизије, учесник балканских и Првог светског рата, и носилац Албанске споменице и Ордена заслуге за народ.

Прво одликовање је добио за повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта које је потписао краљ Петар и регент Александар, три године након завршетка Првог светског рата. Друго одликовање додељено му је поводом 75 година завршетка Првог светског рата, које је потписао председник Слободан Милошевић.

За стварање прве Југославије Милић Станчетић је дао своју младост, а друга Југославија му је узела 100 хектара плодне мачванске оранице. На Светог Илију 1993. године Србија му је вратила земљу и доделила Орден заслуге за народ. Имао је тада 103 године. Враћена земља је припала његовим потомцима. Био је и тад као и цео свој живот смирен и благочестив, увек спреман да исприча своје ратне доживљаје које је више пута слушао и аутор ових редова.

– Грме топови, пуцају пушке, цео Маљен гори. Нико не осећа ’ладноћу. Сви мислимо само како да испунимо наредбу војводе Мишића и истерамо Швабу из наше Србије. Кад у јеку борбе у наш ров, Шестог пука Дринске дивизије, сиђе регент Александар, у пратњи пуковника Крсте Смиљанића, команданта дивизије. Рапорт поднесе наш командант Драгослав Јовановић. Регент, шетајући ровом, обрати нам се:

– Јунаци! Браћо! Не бојте се! Победићемо! Истераћемо Швабу из наше земље!

Стаде испред мене и једног мог друга Светозара, који је оставио кости на Маљену. Обрати се мени, а ја пркосно стадох мирно, испрсим се и чекам да саслушам шта регент збори.

– Војниче, одакле си родом?

– Ваше величанство, ја сам Милић Станчетић из села Бановог Поља, срез Мачвански, округ Подрински.

– Кога си, Милиће, оставио у Мачви? – упита регент поново.

– Ваше величанство, моја кућа је задруга са 43 члана и сви мушки су мобилисани да бране Србију.

– Од чега живи толика задруга? – мало зачуђено упита регент.

– Ваше величанство, ми имамо 135 хектара ораће земље, плус ливаде и шуме.

– О, Милиће, па ти имаш зашто да се бориш. Имање ти је велико.

– Јесте! Али, Ваше величанство, ја сам овде да браним Србију! Шта ће ми имање ако Србије нема….

Регент Александар је напустио ров, као и команданти, озареног лица.

Милићу су навирале сузе радоснице кад год је причао о ратним дешавањима, а нарочито када је на Солунском фронту био контузован од топовске гранате. Однели су га у болницу и чим је дошао свести одмах је пожело да иде на фронт. Француски лекари му нису дали, јер му је срце било узнемирено. Али, Милић је био упорнији и одговорио им је:

– Није мени срце узнемирено због контузије, већ зато што се ја овде излежавам а моји се боре за Србију. Идем ја на фронт, а ви пишите у те цедуље лекарске шта ’оћете….

Пробој Солунског фронта, Церска, Колубарска и све друге битке су добијене, између осталог и због оваквог односа српског сељака према својој отаџбини. Из Бановог Поља у балканске и Први светски рат отишло је три стотине мушкараца од 20 до 50 година. Живих се кући вратило 64. Највише их је кости оставило на Кајмакчалану у пробоју Солунског фронта 1918. године, где је Дринска дивизија, а посебно Шести пук, у коме је највише било Мачвана, поднела највеће жртве.

Милић Станчетић је у богатом мачванском селу Бановом Пољу оставио бројне потомке, од вредних земљорадника до угледних научника. Баново Поље има око шест стотина домова, а са скоро 40 кућа најбројнији су Станчетићи.

Прочитајте још: ТУРЦИ КОД ЈЕДРЕНА: Предаћемо се само Србима!

Извор: Политика