У ауторском тексту за „Њујорк Тајмс“, у свом броју од 10. априла 2001. године, бивши истакнути амерички дипломата Ричард Холбрук, изјавио је да се Ђукановић храбро супроставио председнику Слободану Милошевићу и да је помагао НАТО у огромној мери током рата на Kосову.
Холбрук истиче да у случају значајније победе ДПС-а на предстојећим парламентарним изборима од 22. априла, међународна заједница ће морати да прихвати народну вољу и, ако Црна Гора прогласи независност, Холбрук предлаже да се Запад припреми за ову могућност и да не троши амерички утицај у супростављању.
У тексту који носи назив „Четири балканске кризе требају пажњу НАТО-а“, Холбрук је анализирао ситуацију у Босни и Херцеговини, Македонији, тзв. Kосову и Црној Гори. На самом почетку је поздравио хапшење Слободана Милошевића, прижељкујући, исто тако, хапшење Радована Kараџића и Ратка Младића. Првог је окарактерисао као „расистичког вођу босанских Срба“, док је Младића означио за „масовног убицу“.
Холбрук је, судећи по тексту, био апсолутно бескомпромисан према српским, али и хрватским политичким намерама које су ишле у правцу угрожавања територијалне целовитости Босне и Херцеговине, инсистирајући на дословном придржавању Дејтонског споразума.
Реч прекора имао је, чак, и за македонске Албанце, апелујући на Вашингтон да не сме дозволити грађански рат у Македонији, поучени искуством од пре неколико година. За решавање косовског проблема предложио је дијалог и договор Београда и косовских Албанаца.
Пројаву „сепаратистичких“ тенденција Холбрук је видио у нешто пасивнијој америчкој политици на Балкану, што је, према њему, недопустиво, јер се, како је истакао, мир у Европи брани управо на Балкану.
Међутим, једини пример где Холбрук није предложио интервенцију САД-а у случају „сепаратизма“ била је Црна Гора, упркос званичном противљењу Запада због потенцијалне дестабилизације региона.
Холбрук истиче да у случају значајније победе ДПС-а на предстојећим парламентарним изборима од 22. априла, међународна заједница ће морати да прихвати народну вољу и, ако Црна Гора прогласи независност, Холбрук предлаже да се Запад припреми за ову могућност и да не троши амерички утицај у супростављању, поручујући на крају: „Могли бисмо живети са црногорском независношћу“.
Дакле, више је него очигледно да је Мило Ђукановић тада завредио одређене кредите на Западу, али и код Холбрука лично, чим је његов атар владавине посматран као изузетак од успостављеног принципа пацификације овог дела турбулентног Балкана и спречавања афирмације било чијих политичких пројеката. Поверење Запада је задобио „храбрим супростављањем Милошевићу“ и издашној помоћи НАТО-у у тренутку када је на Србију извршена копнена и ваздушна агресија.
