Сав смисао историје крије се у односу неког народа према деци својих непријатеља. И томе да ли су и они третирани само као „будући ратници и осветници“ или, ипак, као деца: беспомоћни малишани што, попут сваке светиње, не смеју да буду ни дирнути – а камоли плашени, мучени и убијани.
И у тој дисциплини (дубоко повезаних са истинским хришћанством) ми, Срби, смо се показали достојним свог „архиепископа у вечности“, Светог Саве, па и његових (и Христових) завета. За разлику од наших комшија са западне, прекодринске и прекосавске стране.
Суровост оних који су „имали довољно (демонски инспирисане) снаге“ да одвајају нашу дечицу од њихових мајки и очева, беспримеран је случај у модерној историји. Посебно када се у обзир узме и страшна чињеница – њиховог сладострасног, перверзног уживања у овом језивом ритуалу клања, чекићања, изглађивања, пребијања до смрти, дављења, силовања, застрашивања, сечења удова и делова лица…
За то ће им Бог судити, јер је свака људска, лична осуда за овакве злочине – увлачење њихових жртава у „круг зла“, којим неизбежно постајемо сличнији њима него идеалима и заповестима наше православне вере.
Зато су нам ТУГА и СУЗЕ неупоредиво бољи савезник од ГНЕВА, БЕСА и ОСВЕТЕ. Због последица оваквог нашег суочавања са страхотама почињеним нашим најмлађим сународницима у свим ратовима (у којима је омогућен и подстрекиван „инфантицид“, децеубиство – сигурно најјезивијем народу на и иначе окрутном Балкану).
Нису наши малени имали прилику да дочекају своје одрастање, да из дечијих ципелица кроче у младићки и девојачки корак. То су им заувек укинуле „чике у црним униформама“ и са богоборачким знаком латиничног слова „U“ на зверском челу.
Размишљајте о томе, макар понекад, кад стигнете.
Да их не бисмо и ми, онако малене, поново убијали нашим бездушним заборавом.
Аутор: Драгослав Бокан