Лидер Праве Црне Горе Марко Милачић огласио се данас поводом 21 године од бомбардовања Мурина, поручивши НАТО-у да се „мртвом децом не исписују победе“.
Саопштење Марка Милачића преносимо у целости:
„Прије двадесет једну годину убили сте Јулију. Убили сте Оливеру. Убили сте Мирослава. Убили сте Милку, Вукића и Манојла. Покушали сте да убијете Мурино.
Мурино, мирну и успавану варош на почетку плавске општине, које је 30. априла 1999. године живјело последњи дан свог мира. Иако је буктио НАТО рат са неба, ником крива муринска земља будила је тог јутра своје, које је од рата сакрила, спокојна што је недодирљива за мржњу, недодирљива за неправду. Недодирљива за туђе небо.“
„Шта сте то ви, НАТО авети, тражили у таквом парчету склада природе и живота?
У близини није било војних објеката, како сте их 1999. године називали — такозваних војних циљева које сте нишанили борећи се ракетама, сакривени далеко од нас. Тако, увијек сакривени авионима водите кукавичке ратове.
Ви водите ратове без објаве рата, водите ратове против свијета у име свијета, ви ратовима не побјеђујете јер ваша војска нема нацију, нема душу којом спашава нешто своје, ви ратујете равнодушно, ваша војска је строј стотина хиљада поремећених и ничијих људи, јер само ничији човјек може бити дио вас.
Док су нас прелијетали ваши авиони, а по нама падале ракетне бомбе, у Мурину нису постојале ни сирене за узбуну да их опомену да је зло у близини, да се склоне, да се заклоне негдје од вас, вјечитих окупатора туђег копна, туђег неба и туђих живота.
Након што вас је пилот француског авиона упозорио да мета у Мурину није војни објекат већ цивили, са седамнаест пројектила ипак сте гађали камени цивилни мост и раскомадали наше људе за зло свјетског вашег.
Убили сте нам Јулију, Оливеру, Мирослава, Милку, Вукића и Манојла, а никада нисте ни објаснили зашто су они страдали. А камоли одговарали. Убили сте их тек тако, за вас, јер ви тако убијате.
Убијате да од људи направите бисте вашег зла. Убили сте Јулију, Оливеру и Мирослава.
Њихова тијела раскомадали рутински, да их родитељи могу препознати једино по комадима одјеће или обуће, толико је родитељима од њих остало. Од Јулије, Оливере и Мирослава оставили сте рушевину, да их више њихови ни мртве не могу наћи, да их мртве не могу пољубити, да их се ни мртвих не могу нагледати.
Нисте знали, равнодушно са нама ратујући, док је неки ваш војник сједио у кабини, упирући прстом у дугме за смрт, да испали ракету у земљу коју никада није видио и коју никада неће видјети, нисте знали и нећете никада: мртвом дјецом се не исписују побједе. Дјецом се не умирују ратови у којима никада нисте били. У смрти дјеце умиру сви живи.
Трагови те дјеце остају у вама. Пронаћи ћете очи Мирослава, Оливере и Јулије у очима ваше дјеце.
Шта ћете им тада рећи, када сте их једном, за себе, убили. Ви имате новац да купите разуме који су спремни да га продају за ниске цијене своје савјести, тако сте купили подршку издајничке црногорске власти и осталих заговорника вашег НАТО свијета и вашег НАТО пакла.
Али нешто вашим прљавим новцем не можете купити никада: то да заборавимо Мурино. Мурино, које ће вјечно остати споменик против вас. Земља у коју нећете моћи ући ничим. Мурино је данас душа Црне Горе. И док ви, НАТО војници и заговорници, летите авионима неколико километара од земље и даље сте под небом које ће вам шапнути ријечи великог Александра Македонског: Нико ме на свијету није покорио осим мене.
Рећи ће вам то и очи ваше дјеце, када се загледате у њих, иако тога несвјесно, тамо ћете видјети Мирослава, Јулију и Оливеру. У њима су заспали, ту станују и нека их њихови родитељи потраже чак и у вашој дјеци, када сте њихову убили.
Нисте имали храбрости да се са неба спустите на нашу земљу. Да ту, на копну, објавите и водите рат, ратујете очи у очи са родитељима погинуле дјеце и нашим војницима. Знали сте да бисте прошли као на Кошарама и Паштрику, као што пролазе све војске које дирају туђе земље и туђа огњишта, па сте побјегли под небо, да из даљине водите рат.
Ви сте људи Томахавк храбрости, Томахавк слободе и Томахавк истине. Ви нисте људи. Ви сте ништа цивилизације.
Двадесет једну годину болујемо Мурино. Двадесет једну годину вас прате душе наших, јер се душе не побјеђују оружјем и бомбама. Оне ће вас сачекати на мосту неба, када и ви прођете. Тамо, гдје ћете остати потпуно сами. На мосту језе. На мосту нашег Мурина.“
