Свакако да је више него очигледно да путем латентних подизања тензија на Балкану велике силе одмеравају своје мишиће преко кичме балканских народа. Ипак, сасвим је јасно да би, по замисли западних земаља, кичма требало највише да буде поломљена Србији, док ће остали добити довољно санитета да се опораве и да понизно служе онима који су им кичму ломили. Што се тиче Срба и Србије, бар по замисли западних сила, поред ломљења кичме неопходно је да нам се поломи и врат, као и да останемо у инвалидским колицима до краја живота. Да упростим, Србију је потребно тотално осакатити, али без намере да буде покојна, већ да остане жива без могућности да се икада подигне и брани.
Зато је веома важно добро проценити како да се поставимо, односно на који начин са неком од великих сила да разговарамо са циљем да никог не испровоцирамо, али да ставимо до знања да нећемо дозволити да нам кичма буде поломљена. Без великих сила на Балкану се ништа не може решити. Напротив, ако са њима немате комуникацију заиста вам се може догодити да завршите у инвалидским колицима.
КФОР И „БОРБА ПРОТИВ КРИМИНАЛА“
Константни упади шиптарских терориста преобучених у униформе тзв. специјалних полицијских снага РОСУ догађају се већ дужи временски период, а да за тако нешто не постоји ни промил осуде од стране оних који су кључни фактори унутар снага КФОР-а. Напротив, без обзира на чињеницу да се сваки пут употребљава и више него прекомерна употреба силе за акције које се у Приштини подводе под „борба против организованог криминала и шверца“, КФОР такву прекомерну употребу силе никада не осуђује, већ кроз саопштења јасно ставља до знања да иде низ длаку терористима у Приштини дајући им ветар у леђа кроз оправдања да се ради о борби против криминала.
Уосталом, није ли британски „Форин офис“ недавно позвао своје грађане да не иду на север Косова и Метохије управо из разлога што на том простору наводно влада и царује криминал. Тиме је заправо дат алиби Харадинају да настави са прогоном Срба кроз причу да се бори против криминала. За несрећу, очито је логистика ангажована и у Београду, јер један део опозиционих политичара управо ради на томе да свакодневно правда Харадинаја у тој „борби“ називајући Србе са севера криминалцима.
Из овога је сасвим јасно да се западне силе само декларативно могу називати нашим партнерима по питању Косова и Метохије, а да се суштински њихов однос према нама своди на вршење јаког притиска (посебно изнутра), у који они нису формално укључени, али га обилато финансирају са крајњим циљем да натерају српско руководство на коначно признање независности Косова. Отуда Шиптарима толика дрскост да сваког ко им се у свету макар мало супротстави могу да игноришу и да му чак реторички залепе шамарчину, јер су дубоко свесни да две најмоћније западне државе, САД и Велика Британија, пружају апсолутну подршку њиховим неделима.
Готово апсурдно делује прича тзв. западних партнера како они не могу да приволе Харадинаја да укине фашистичке таксе на увоз српске робе. Суштински, тиме се Запад нама смеје у лице, а за јавност себе правда у пилатовском смислу тако што кажу како су све покушали, али да, ето, моћног Харадинаја не могу да натерају да буде нормалан. С тим у вези, Србија мора да буде свесна да шта год Шиптари ураде, чак и да убијају српско становништво, да крену са паљењем села, они никада неће добити никакву санкцију, јер ће се уз врло благу осуду таквог чина за њих увек пронаћи оправдање како је узрок таквог понашања Србија која не жели да призна независност, те да свега тога не би било да је Србија учинила тај „мали корак“ везан за прихватање реалности.
Отуда, никако не бисмо смели да се заносимо да ће притисци, који су и сада већ неподношљиви, бити још гори, те да уколико останемо чврсти и доследни да не желимо да признамо независност Косова најмоћније западне земље неће дати миг за отпочињање конфликта. Све док се Србија скроз не сломи, она неће имати право на јачање економије, на развој, нити на било какву помисао на нормални живот. Свакако, без обзира на овај изазов, Вучић то никако не би смео да прихвати, и на свима нама је да му пружимо подршку у одбрани колико год да нам прете катастрофалне последице.
ОЈАЧАТИ САРАДЊУ СА РУСИЈОМ
Западне земље, посебно Вашингтон, играју и на опцију раста бројности Шиптара на простору Балкана, а по неким информацијама ту стратегију су развијали недавно док су њихови представници у мају посећивали бројне невладине организације. Били су ту присутни бројни аналитичари, представници Конгреса, „Атлантског савета“, итд. Сви они су развијали дугорочну стратегију како да се искористи раст бројности Шиптара на Балкану, посебно у односу на Србе, јер статистика неумољиво иде у њихову корист, док ми то готово никако не можемо да променимо. Вашингтон је свестан да преко раста шиптарског утицаја заправо повећава свој утицај на Балкану, што је начин да се руски утицај потисне и додатно ослаби.
Када смо код Руса, њихов једини утицај на Балкану може да се врши преко Србије. Отуда су Руси веома доследно осуђивали акције из Приштине, но даље од тога они, бар за сада, не могу да иду. Свакако да Београд мора да по питању Косова и Метохије свакодневно сарађује са Москвом, али та сарадња се више не може држати само на дипломатском нивоу. С обзиром да нас очекују све већи изазови и потешкоће, логично је да се та сарадња мора продубити и у безбедносном аспекту. То не значи да би требало градити руску базу у Србији, јер то је нереално, али сви остали модалитети који би могли значајно допринети спремности Србије да брани сопствену територију и становништво морају да дођу у обзир.
Такође, уколико дође до промене модалитета преговора са Приштином, што је сасвим реална опција јер су преговори које модерира Европска унија скроз пропали, не може се никако пристати на опцију да САД постану једини модератор. У те преговоре мора бити укључена и Русија, као и Кина. Зато би већ сада ваљало радити на свим пољима, да се са Русима направи стратегија како да се приђе тим евентуалним будућим преговорима. Врло је важно јачати све политичке односе, од парламентарне дипломатије, учешћа на свим могућим форумима везаним за Балкан које Русија организује, преко повезивања невладиних организација, културе, Цркве, па до највиших државних органа. На свим пољима се може урадити много тога.
На крају, да се нешто крупно иза брда ваља јасно нам показују и промене дипломатског особља у амбасадама САД, Русије, Кине и Велике Британије у Београду. Готово сви су послали своје најјаче адуте за овај простор, који су крајње тврдокорни и способни да пројектују свој утицај у држави у којој службују. Самим тим, чим су такве поставе дошле, не може се очекивати некакав миран период. Напротив. Следи нам борба да сачувамо кичму.
Владимир Ђукановић
