Много тога се од 1914. године до данас променило. Падала су царства, уситњаване империје, гинуло се у два светска рата, али једна ствар је остала апсолутно непромењена – уцена оних којима се може према онима који су мали. Та максима по којој велики и силни наступају према малима и немоћнима у међународним односима очито се никада неће ни променити.
Данас смо суочени са далеко горим ултиматумом него што смо били суочени 1914. године. Тада се од нас тражило да допустимо aустроугарским органима да врше истрагу око убиства Франца Фердинанда на територији Краљевине Србије. За то време то је била скандалозно непристојна понуда свакако дата да бисмо је ми одбили како би Аустроугарска имала повод да започне рат са Србијом. Данас би таква понуда деловала бенигно кад се погледа шта се од нас тражи како бисмо могли да имамо какву-такву будућност. Заправо, од нас се захтева оно што се не би тражило ни банана републици како бисмо могли евентуално да маштамо о уласку у Европску унију, а опет ако на то не пристанемо можемо се суочити са несагледивим последицама. Није ли то ситуација избора са које стране желимо да добијемо шамар?
Све што се нама поставља као услов је заправо последица схватања западних држава да смо ми поражена страна у рату. Када си поражен, онда мораш да будеш и понижен, али никада до краја, већ ће ти се увек остављати макар мали вентил како се не би бунио, тј. како би ипак могла да се води дипломатска прича о Бог зна коликом изласку у сусрет према нама тиме што ће нас примити у друштво које се зове Европска унија. Од нас се тражи да се сагласимо са отимачином наше територије, да уведемо санкције онима који су увек били уз нас на сваком месту, да препустимо да нам правосуђем кадрирају прозападне невладине организације, да у перспективи идемо у чланство ка онима који су нас сравнили са земљом, да прекинемо везе са сународницима преко Дрине… Све то се захтева од нас у виду ултиматума, а заузврат ћемо, можда, једног дана ући у нешто за шта је питање да ли ће и како опстати, а зове се Европска унија. Не липши магарче до зелене траве.
Овде се одлучно мора повући црта. Уколико су ово услови, а све ми се више чини да јесу, без обзира на све могуће последице, а оне истински могу да буде страшне, великим „добротворима“ који нам ово нуде морали би да се захвалимо на понуди. По цену и тих несагледивих последица. Обрнуто, ако би пристали на овакав ултиматум, даћемо све за ништа, без икакве гаранције да нас неће додатно малтретирати и постављати нове услове. Једном када попустиш, посебно када би попустили до мере која се од нас захтева кроз овакав скандалозан ултиматум, дајеш заправо алиби да могу сваки пут нови услов да ти поставе и да кажу – кад си већ на оно пристао, што ти је ово проблем. Према томе, хвала тој дивној Европској унији на толикој „жељи“ да нас прими у своје редове, али нема потребе да прима банана државу, већ Србију као државу.
PS
На крају бих најискреније замолио британског амбасадора Дениса Кифа да прекине са „едуковањем“ Србије о њеним условима за улазак у Европску унију. Тим пре јер је његова земља исту напустила. Британско лицемерје у случају Србије је више него одвратно.
Владимир Ђукановић
Извор: standard.rs
