„Са говедима као са говнима.“ Књаз Милош Обреновић
Србији је потребна декомунизација и детитоизација. Вирус југословенштине и братства и јединства иза којих се заправо крије самомржња према сопственом српском народу и даље разара наше народно и духовно биће. Дешавања око нас све више потврђују не само добро познату тезу ,,и после Тита, Тито“, односно ,,после Тита – Титићи“, већ нас уверавају да ће ускоро, након биолошког изумирања Титића полако, али сигурно почети да важи парола ,,и после Титића – Титићи“. Време борбе против ,,деце титоизма“ полако истиче и смењује га ново доба – доба ,,унука титоизма“ који не само да нису ништа бољи од својих идеолошких очева већ, напротив, у себи носе далеко смртоноснији отров по српски народ и државу од својих претходника. Историјат једне, на први поглед српске породице јер се презива Костић, најбоље осликавава вишегенерацијску матрицу физичког и духовног убијања свега онога што је српско и то, крајње парадоксално, о српском трошку. Прича почиње са једним од бројних ,,очева титоизма“ на нашим просторима, Светиславом Костићем, бившим официром Титове тајне полиције. Чиме се поменута структура бавила у послератним годинама данас је свима познато – ,,ослобађањем“ Београда од београђана и његових вила и станова од Срба, убијањем српских домаћина и интелектуалаца, отимањем хране и усева од ионако сиромашног народа, а главна активност им је била да ослушкују да ли ће неко рећи макар једно слово против њиховог драгог Тита, усташко-аустроугарског каплара који је у оба светска рата убијао и вешао Србе. Оца је наследио син Владимир Костић који се 2015. године домогао места председника Српске академије наука и уметности (САНУ), коју његов отац и његови истомишљеници нису могли да преименују у Академија наука и уметности Србије само зато што би се скраћено звала АНУС, а што би чак и за њихово антисрпство било превише. Иако лекар по струци, Владимир Костић се по доласку на чело САНУ није бавио медицином или њој сродним наукама већ се одмах кренуо да ставља со на рану целом српском народу својим не само скандалозним и антипатриотским, већ и противуставним изјавама. Уместо да, као први човек највише научне установе у Србији, организује научне конференције и уређује зборнике посвећене томе како да Срби сачувају Косово и Метохију, овај ,,син титоизма“ је већ 2015. године изјавио би једина политичка мудрост за нас у том тренутку била да са елементима достојанства напустима Косово које, како овај титоиста тврди, није више ни де факто ни де јуре у српским рукама. Видимо, дакле, да се мисија наставља – отац је са својим друговима разбојницима забрањивао повратак Срба на Космет након Другог светског рата и пуштао Албанце да се у исто илегално усељавају, а син би да притисне Србе да отмицу Космета прихвате као нешто нормално и добро за њих. Није се на томе зауставио овај комуниста преобучен у лево-либерално рухо – овај случајни Србин је поручио Србима и по рођењу и по уверењу да је Русија вештачка алтернатива и да пут ка ЕУ нема алтернативу. Опет континуитет са оцем, који је тако 1948. године слао на Голи оток све оне који су хтели сарадњу са Русијом, а не са Западом. Коначно, ту је и ,,унук титоизма“ Светислав Костић, коме од деде није остало само име, већ и патолошка мржња према сопственом народу, већ и прека нарав. Овај пупољак труле титоистичко-југословенске лешине обрадовао је своје присташе вешћу да је основао Зелено-леви фронт. Црвена камуфлажа замењена је ново, зеленом бојом, али је све остало исто или још и горе у односу на оца и деду. Млађани Костић, идеолошки клон Брајана Брковића, поручује да ће парола његове неокомунистичке дружине бити ,,не дамо Србију“.
Ту Србију, домаћинску, вредну, моралну и здраву, коју су његови преци отели од Срба и деценијама је разваљивали на све могуће начине, он нипошто неће да испусти из својих руку. Хтео би овај лидер другосрбијанске сцене да се и на његову породицу односи стих из народне песме Урош и Мрњавчевићи ,,Од оца је остануло сину, ђетету је од кољена царство“, као да су, Боже ме опрости, некаква светородна лоза, а не титови пионири. Нема његов Зелено-леви фронт никакву политичку платформу, никакав програм, само пар фразица чија је највећа мета Република Српска. Деда сузио Србију у Јајцу, отац јој отимао Космет, а унук хоће Републику Српску, руга се Крагујевцу 1941. године упоређујући га са Сребреницом 1995, помиње устаљене фразе о силовањима у Фочи и паљевинама у Вишеграду, прича о помирењу (које је постало ново име за старо ,,братство и јединство“), а никако да му на памет падну ни Јасеновац ни Братунац. Спомиње борбу српских устаника сељака и баштињење њихових традиција и вредности, упркос томе што је и сам потомак човека који је од сељака отимао чак и у време највеће глади. И он призива некакве устанке у Србији, хтео би очигледно и он да блокира ауто-путеве, мостове, а можда и да пали државне институције. Било како било, само је један од симптоматичних примера аутошовиниста, којих нажалост у Србији није мало, а који би да о српском трошку униште све српско. Србија мора да престане да се брани од Срба. Да од Неојугославије постане истинска Србија. Да Титиће замени Српчићима. Да поново буде као земља наших далеких предака како би остала у наслеђе нашим потомцима. А да би Београд престао да се брани од Срба неопходно је подсетити на речи књаза Милоша Обреновића: „Са говедима као са говнима.“
