Нежни, бледољубичасти цвет са именом краљице Наталије којим се у Србији обележава Дан примирја у Првом светском рату, познат је по својој невероватној издржљивости и под надимком „цвет феникс“.
Није лако одлучити се да ли код Наталијине рамонде више очарава њена скромна и љупка лепота или невероватна издржљивост по којој је добила чак и надимак „цвет феникс“.
Наиме, чак и кад се потпуно осуши, Наталијина рамонда може поново да оживи када је залијемо.
Наталијина рамонда је уведена је као симбол којим обележавамо Дан примирја одлуком Владе Србије 2012. године, а симболика је вишеструка.
Овај цвет се може нарочито наћи на планини Ниџе чији је врх Kајмакчалан поприште славне битке у Првом светском рату, а позадина значке је зелено-црна, што су боје Албанске споменице.
Ова отпорна перена носи и медаљу британског Kраљевског удружења хортикултуре, а Британци такође имају посебан амблем за Дан примирја – стилизовану значку у облику цвета мака, првог цвета који је никао на бојним пољима Првог светског рата.
Рамонде је, иначе, први пронашао Јосиф Панчић, 1874. године и биљку назвао „рамонда сербица“
Биолози кажу да је преживела још из времена леденог доба, а уточиште је нашла у шкртом, планинском тлу.
Према налазима научног рада групе наших аутора под називом „Ускрснуће цветнице Наталијина рамонда на каменитом тлу – издржљивост у условима екстремног стреса минералног састава“ (Тамара Ракић, Kонстантин Илијевић, Маја Лазаревић, Иван Гржетић, Владимир Стевановић и Бранка Стевановић) ова биљка преживљава и на тлу са високим нивоом фитотоксичних тешких метала.
