У малом мору другосрбијанских аналитичара и политичких „експерата“ посебно се издваја један који због специфичне перфидности и подмуклости у наметању ставова надмашује своје идеолошке истомишљенике. Реч је о човеку коме „није било тешко“ да на личном примеру Србима покаже пут којим морају да крену како би раскрстили са „косовским теретом“ који их вуче у „мрачне деведесете„.
Он тај пут већ одавно види у српском признању „Косова као суседне државе“ што је и отворено демонстрирао када је у априлу 2016. године одласком на инаугурацију ратног злочинца Хашима Тачија лично дао подршку његовом ступању у функцију тзв. председника тзв. косовске државе. Реч је о човеку коме је русофобија друго име и презиме, о човеку који се у слободно време дружи са највећим крвником српске нејачи, о човеку који је своју политичку каријеру изградио на тековинама прве обојене револуције у Европи која је отворила врата распарчавању Србије. Реч је о Душану Јањићу.
Не постоји телевизијско суочавање у којем би Јањић као декларисани промотер евроатлантског пута Србије (који, подсетимо, подразумева потпуно одрицање од Косова и Метохије) пропустио прилику да на своје саговорнике оспе дрвље и камење због њиховог негативног става према питању независности тзв. Косова. Гостујући у прошлонедељном јутарњем програму Пинк телевизије овај гласноговорник петооктобарске Србије поново се нашао увређен јер су његови саговорници за дипломатске представнике западних земаља на КиМ користили префикс „такозвани«, па је брже боље пожурио да стане у одбрану својих пријатеља – сепаратиста у Приштини.
Јањић се оштро успротивио употреби овог према Уставу и законима Србије јединог прихватљивог термина, истакавши да је „Косово независна држава, која има успостављене пуне дипломатске односе са земљама које га признају„. Том приликом Јањић је нагласио да он амбасадоре у Приштини никада не би називао „такозванима„.
Нема сумње да је Јањић своје политичке погледе толико поистоветио са ставовима криминално-терористичких структура у Приштини (и њихових западних спонзора) да му је „независно Косово“ постало синоним за „коначно решење“ косовског питања; политичка догма у коју се не сме сумњати, а свако ко њу не прихвата и преиспитује њен легитимитет треба да буде етикетиран као „политички кривоверник„; као „великосрпски екстремиста и шовиниста“ коме је циљ дестабилизација региона и гурање Србије у некакав нови балкански рат.
Оно што Јањић и њему слични, из неолибералног политичког миљеа проистекли аналитичари међутим не желе и неће да виде је чињеница да се управо прихватањем шиптарских захтева и наметањем тезе о оправданости сецесије отварају врата широј дестабилизацији Србије и Балкана. Иредентистичка политика Приштине и Тиране је као размажено дете – што му више повлађујеш оно све више тражи; та политика се са сваким даљим уступком са српске стране шири као вирус на српском државном ткиву, претећи да регион увуче у нове сукобе, доносећи му репризу крвавих 90-их. А управо у изјавама Душана Јањића и њему блиских “грађаниста“ који у сваком свом јавном наступу намећу тезу о неопходности попуштања Приштини видимо обрисе таквог једног злокобног сценарија, који у свом коначном исходу води у потпуну дезинтеграцију Србије и стварање етнички чисте „Велике Албаније„.
И својим најновијим, крајње скандалозним ексцесом овај „независни“ аналитичар само је још једном потврдио тачност горњих констатација; доказао да је отворени заговорник независног Косова и присталица распарчавања српске територије.
Није тајна да је Јањић у јавности познат по својим симпатијама које гаји према шиптарским „државницима“ и злочиначко-терористичким парадржавним структурама у Приштини; сваки његов јавни наступ је заправо ништа друго до огледало антидржавне и антисрпске парадигме „грађанске“ Србије. Он свако своје обраћање јавности користи како би показао своју посвећеност тој парадигми. У то нас је уверио већ неколико пута.
Још другом половином 2010. године, у јеку тадашње западне пропаганде о косовској независности као „свршеном чину“ и са њом повезаних покушаја САД и ЕУ да се политика Београда што више дистанцира од питања јужне покрајине и преусмери на евроинтеграције Душан Јањић одиграо је запажену улогу. Он је тада био међу најгласнијим присталицама пребацивања преговора о КиМ са УН на ЕУ, тражећи од Србије да повуче свој, а подржи бриселски предлог Резолуције о КиМ, који се у то време подносио Генералној скупштини УН што је тадашња ДОС-овска власт (на велику радост Брисела и Вашингтона, а на велико разочарење Срба са КиМ) на крају и учинила. Таква катастрофална политика чији је и Јањић верни слуга, а која је минимизовала улогу УН у процесу решавања косметског питања, данас је главни кривац што је присуство државе Србије на КиМ сведено на минимум, а српски народ мета нових претњи етничким чишћењем које му стижу из редова терориста ОВК, окупљених око клана Харадинај.
Сетимо се и Јањићевих јавно изречених похвала на рачун иницијативе Хашима Тачија да се тзв. Безбедносне снаге Косова трансформишу у „косовску војску„. Том приликом Јањић је нагласио да се формирањем „оружаних снага Приштине“ доприноси миру и безбедности у региону, истакавши да је према његовом личном мишљењу то „добар и нужан корак„. Али ни ту није било краја његовом лицемерју. Отишао је Јањић и корак даље, позвавши Србе на КиМ да се „што боље позиционирају“ у редовима оних који су им до јуче масакрирали породице, отимали земљу и територију, рушили његове цркве и манастире, палили и скрнавили његова највећа духовна и историјска обележја.
Али нису само Косово и Метохија тема на којој је Јањић покушавао да „излечи“ српски народ од синдрома „заблуда и митова деведесетих„. Он је и редовни критичар државотворне и суверенистичке политике актуелног државног руководства у Бањалуци, сматрајући да би Република Српска морала да опусти своје „сецесионистичке“ тенденције и да остане заробљена у канџама централистичке и антидејтонске БиХ.
Поред (велико)албанског овом другосрбијанском кадру није страна ни улога НАТО лобисте, па је тако у више наврата позвао Београд да уложи више напора у приближавање ЕУ и НАТО пакту јер се тиме тобоже „неутралише опасност од дестабилизације Балкана“ ка којој наводно стреми Москва. Иначе, Русија је Јањићу дежурни кривац за све и свашта, па он иза сваког покушаја угрожавања безбедносних прилика у региону види „невидљиву руку Кремља„, иако званична Москва са тим нема никакве везе. Његова хистерична русофобија поприма толике размере да је он Русију оптужио чак и за изазивање кризе у вези са пуштањем дрона на утакмици Србија – Албанија 2014. године.
Међутим, чињеница је да Москва није та која подстиче отварање нових и ескалацију постојећих жаришта на Балкану. То активно већ годинама ради Запад. Напоменимо само да је и сама америчка агенција „Стратфор“ у више наврата истицала да су бујање вехабизма и великоалбанског екстремизма на КиМ изазови који од „најмлађе државе на свету“ могу да створе „шверцерски рај (трговина људима и наркотицима) у срцу Балкана“. На исту опасност упозорили су и многи немачки безбедносни стручњаци за Балкан који су изнели тезу да свака „непромишљена западна подршка националистичким круговима у Приштини само долива уље на ватру ионако прегрејане политичке сцене на Балкану што може довести до продубљивања кризе у региону“. Зато су Јањићеве поруке о Русији као главном фактору нестабилности у окружењу само добро опробани метод замене теза и скретања пажње јавности са стварних креатора дестабилизације Балкана, Брисела и Вашингтона који према схватањима Друге Србије и даље важе за „предводнике слободног света“, иако је већ одавно прошла 2000. година.
Сада смо закорачили у 2018. годину, а лидери истински слободног света данас се налазе на сасвим другој страни планете – у Москви и у Пекингу. Толико о томе ко заиста живи у прошлости.
Суштински циљ Душана Јањића и њему сличних је да својим јавним ангажманом допринесу стварању једне друштвене климе у којој ће се политика очувања суверенитета и територијалне целовитости сматрати за рецидив мрачне прошлости која нас вуче ка дну, све даље и даље од „прогреса и просперитета„. Климе у којој ће царевати идеологија аутошовинизма и самопорицања. Климе у којој ће КиМ и Република Српска бити перцепиране као сувишан терет који Србија мора да збаци са леђа како би кренула напред, у потпуни загрљај НАТО и ЕУ. Само што то „напред“ није никакав пут у напредак, већ пут у провалију, у сигуран државни и национални суноврат, у губитак државе и идентитета.
У свакој озбиљној и сувереној земљи особама попут Душана Јањића које јавно пропагирају једну самоубилачку политику био би забрањен сваки вид политичког ангажмана. Штавише, оне би због својих изјава које директно доводе у питање територијално јединство биле процесуиране због намерног непоштовања интегритета државе и напада на њено уставно уређење.
Изјаве Душана Јањића и свих осталих које за циљ имају да самопроглашене институције у Приштини српској јавности прикажу као легалне и легитимне морају зато да наиђу на одлучну реакцију државних органа.
За Србију КиМ не може да буде самостална држава, па тако ни страни дипломатски представници у Приштини за Београд не могу да имају статус амбасадора. Резолуција 1244, Устав Србије и њени закони не познају термине „независно Косово“ и „амбасадор у Приштини„!
Било би добро када би неко Душану Јањићу за предстојеће празнике поклонио сет ових правних прописа и уоквирену слику његовог сусрета са злочинцем Харадинајем, са иницијалама свих српских жртава које су страдале од руке овог албанског касапина, како би и он по старе дане нешто могао да научи. Да научи да су Косово и Метохија државно-правно, привредно, културно, историјски, духовно и у сваком погледу саставни и неотуђиви део српске територије. Да научи да је српско право на КиМ и са аспекта домаћег и међународног правног поретка јасно и неупитно, а државни суверенитет нешто о чему се не преговара. А фотографија на којој греје Рамушове руке, руке које су лично убиле, заклале и задавиле на десетине српских жена и деце, да га подсети на стару српску народну изреку, која гласи: „С ким си такав си!“.
Данијел Игрец
Извор: vidovdan.org
