Зашто сви западни лидери, стручњаци и академици и даље настављају да презиру изванредан напредак у економској и стратешкој сарадњи која се остварује између Русије и Кине, као и између тих земаља и њихових суседа? У протеклих шест година, председници Русије и Кине – Владимир Путин и Си Ђинпинг – су се сусрели не мање од 30 пута на бројним конференцијама.
Преседник Си је од петог до седмог јуна био у државној посети Русији током које су он и председник Путин имали билатералне разговоре, што је резултирало потписивањем споразума између два лидера о јачању глобалне стратешке стабилности у модерној ери. Затим су, од осмог до десетог јуна, оба лидера присуствовала Међународном економском форуму у Санкт Петербургу (SPIEF).
ЗАПАЊУЈУЋИ РАЗВОЈ
У вези ових састанака није било ничег претећег или тајног. Напротив, добили су велики простор у руским и кинеским медијима. На овим састанцима је поздрављен велики напредак у сарадњи између две земље које спадају у ред највећих и најмоћнијих на свету. Очекује се да ће обим трговинске размене између Русије и Кине наставити да се убрзава и достиже нове висине, удвостручујући садашњи рекордни ниво од 108 милијарди долара, наводе из руског министарства економије. Трговина између Русије и Кине само у пољопривредним производима и прерађеној храни порасла је за скоро 30 процената у 2018. години, на преко пет милијарди долара. Укупна билатерална трговинска размена је сада на нивоу од 108 милиона долара, што је пораст од 25 процената за само годину дана, а изгледа да ће се тај раст додатно убрзати.
Значај ових кретања за глобалну равнотежу моћи и обрасце инвестиција и трговине крајње је очигледан. Русија убрзано постаје прехрамбена суперсила и на путу је да достигне ниво на којем није била још од пре Првог светског рата. Русија већ сада успева да по много повољнијој и профитабилнијој цени продаје пшеницу Индонезији од Аустралије, првог суседа Џакарте.
Економске санкције које су Сједињене Државе, земље Европске уније (ЕУ) и Канада увеле Русији након припајања Крима и одвајања две покрајине – Доњецк и Луганск – од Украјине довеле су до спектакуларних последица. Њихов циљ је био да баце Русију на колена и да је притисну да прихвати текућу неоколонизацију Евроазије од стране Вашингтона, Волстрита, Лондона и Брисела. Русија је имала или да прихвати диктат Кијева након државног удара (и још много тога), или да се суочи са повратком у ужасно изгладњивање налик на оно из деведесетих година. (То мрачно доба се још увек погрешно слави широм Запада као наводно „кратко златно доба слободе“, а не као ужасна ’велика депресија’ на стероидима која је, као што сам више пута својим очима видео тих година, то заиста и била).
Међутим, санкције су имале супротан ефекат. Оне су показале супериорност меркантилистичке индустријске и инвестиционе реалности над слободном трговином и сновима о једном свету који сањају неоконзервативци, неолиберали и остали, што сам покушао да изложим у својој књизи из 2012. године под називом То би и даље требало да будемо ми.
Након санкција, домаћа прехрамбена индустрија у Русији и многе друге домаће индустрије су прошириле своје пословање како би одговориле на велику потражњу изазвану престанком неограниченог увоза прерађене хране и других потрошачких производа. Руска пољопривредна производња доживела је експанзију. Сједињене Државе и ЕУ су својим несмотреним потезима ненадано створиле огромно и заштићено домаће тржиште широм Русије и њених евроазијских суседа. Сада су већ искусне компаније и индустрије које је створило то тржиште спремне да прошире своје пословање широм Блиског истока и Азије.
РАСИСТИЧКА БАЈКА
Овај запањујући развој објашњава зашто Међународни економски форум у Санкт Петербургу из године у годину наставља убрзано да расте, и по обиму, и по вредности. То такође објашњава зашто медији и лидери са Запада остају тако несхватљиво слепи на растући просперитет и успех Русије.
Они више воле да се држе расистичке бајке достојне презира која налаже да је руски народ неспособан да оствари пословни, индустријски и пољопривредни успех на највишем нивоу. Они никада не посећују Русију како би увидели реалност својим очима. Пре бирају да живе у бесмисленом свету својих језивих маштарија. (А ко је бољи у стварању измаштаних светова од Британаца и Американаца, од Петра Пана до Харија Потера?) Такође, западни лидери су слепи на спора али стабилна и систематична достигнућа Русије и Кине под председницима Путином и Сијем јер су ти лидери дословно невидљиви за њихове западне колеге.
Западни демократски лидери, са делимичним изузетком америчког председника Доналда Трампа, јесу економски неписмењаци који слепо верују у слободну трговину, отворене границе и хаотични раст. Не могу да препознају вредност темељног, пажљивог и стабилног планирања са дугорочним инвестиционим стратегијама. Од Абрахама Линколна до Линдона Џонсона, амерички лидери су размишљали, планирали и поступали на овај начин. Али никада више након тога.
Успех Сија и Путина је сувише спор да би га данас разумели Волстрит и лондонски Сити, који се воде филозофијом инстант задовољства, као и њихове политичке пудлице код којих важи парола: „стекни брз профит, све друго је неважно“. Спор али сигуран далекосежни развој индустријске и комуникационе инфраструктуре је за њих просто невидљив.
Због тога су данас западни лидери дословно слепи на огромне промене односа моћи у свету које полако али сигурно добијају на значају од почетка овог века. Али слепило не може спречити успон и пад неке земље. Ускоро ће истинске реалности Новог света постати јасне свима.
Мартин Сиеф – у својој 24 године дугој каријери вршио је дужност вишег страног дописника за „Вашингтон тајмс“ и „Јунајтед прес интернешенел“, извештавајући из преко 70 земаља и са 12 ратних подручја. Истакао се писањем о америчкој политици и глобалној економији
Превео: Радомир Јовановић
