Препоручујемо овај живописан разговор са снажним дигресијама које предочавају слике о којима нисте знали, а вероватно их можете за сад чути само од оваквих познавалаца историје.
„Наша култура је висока култура, али је нама неколико пута побијена елита, последњи пут за време и након Другог светског рата. Затим је то пригушено, и ми тога нисмо смели да се сећамо. Ми смо један од ретких народа који води рачуна о својој националној мери, нисмо наметљиви. Хрвати имају мушичаву историју, они „хватају мушице“, јер је њихова историја нестала у 11. веку. Отада немају свој новац, ни своју војску, право ни националну свест“, рекао је у емисији „Српски св(иј)ет“ на Националној ИН4С телевизији Јован Пејин, историчар и некадашњи директор Архива Србије.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Он је тежиште свог гостовања ставио на тему геноцида, хрватског учешћа у Другом светском рату, трагичног односа партизана, четника, савезника, али и отворених непријатеља Немаца, Мађара, Бугара , Италијана, Хрвата и других. Откуд код Хрвата такво расположење? Одговор:
„Павле Ритер ( Витезовић) прави план у 17. веку за Хрватску од Црног мора до Алпа. Тај план је заживио, развија се и затим долази до Анте Старчевића који је и Банат прогласио за Хрватску. Страшно примитивна идеологија, по којој је и Цар Душан Хрват. Намера да се побију Срби потиче још из Првог светског рата, али су Аустроугари то сматрали сулудим. Прилика се отворила у Другом светском рату.
Захваљујући Алојзију Степинцу и организацији „Чиста католичка акција“, а затим и Мачеку који има оружане формације, шапатом се проширио глас у народу о намерама Хрвата. Развијена је хрватска мрежа по целој Краљевини. Прво су поубијани српски официри, о томе се мало прича. Степинац није дао млеко за српску децу Диани Будисављевић. Он је звер у мантији. Какав светац, он је био животиња! У Њујорку у Музеју холокауста се налази податак да је 1.276 римокатоличких свештеника, од укупно 11 000 учествовало у геноциду. Светозар Ритиг је касније предводио делегацију хрватског католичког клера код Броза, његов цинизам је посебна прича“.
Нарочита тема је затирање историје, уништавање историјске грађе која почиње шездесетих година прошлог века, а коју публициста и историчар Пејин објашњава на следећи начин:
„Броз је након конгреса КПЈ 1966. кренуо у обрачун са српским историчарима и посебно се уништава архивска грађа. Али не може да се уништи све. Немачка архива има много грађе о Хрватима и партизанима.“
Зашто је дошло до тога, послушајте од овог историчара који је цео живот провео у архивској грађи и истраживању, који даје и друге архивске податке:
„Кардељ пише Титу оно што је му је Иво Стево Крајачић рекао 20. октобра 1944.: „Сваки помен злочина Хрвата над Србима ће се сматрати увредом за хрватски народ“. Зато Броз није ишао у Јасеновац – да не увреди свој народ“.
Говори даље о архиви, фотографији и писаним извештајима, од којих издвајамо онај упућен Мусолинију:
„Као у Средњем веку: напред иду свештеници, затим мушкарци са пушкама и батинама, а иза иду жене и деца и воде магарце са сепетима да носе пљачку – то је Хрватска 1941. године!“.
У емисији са Горданом Јанићијевић, историчар Јован Пејин говори о свом гостовању за хрватску националну телевизију и скандал који је изазвао том приликом, а за Хрвате каже:
„Хрвати се никад нису суочили сами са собом. Док то не ураде, неће имати мира. И наша држава треба да инсистира да се они суоче са тим. Ни један Брозов говор није био, а да није поменуо српски национализам. Па су Срби, да му се додворе, радили против себе. Ми имамо тај проблем и дан данас. Ми се још нисмо поставили према геноциду који је учињен према Србима. Наиме, појам геноцида је настао после Другог светског рата. Степинцу се судило за „помагање терористима“. Никоме до сада није пало на памет да се одредимо према геноциду, да направимо стратегију.Треба да се сакупи српска интелигенција и постави питање геноцида. Није то само 1941- 1945. То је много више и шире. Није само Јасеновац, него и личке јаме, Херцеговина – Пребиловци, Македонија али и Косово и Метохија. Геноцид је и ћутање о њему.“
На питање о Сребреници, препоручује разговор са онима који су били тамо:
„Срби тамо нису убијали жену и децу, то није геноцид!“
Препоручујемо овај живописан разговор са снажним дигресијама које предочавају слике о којима нисте знали, а вероватно их можете за сад чути само од оваквих познавалаца историје.