То шта су радиле хрватске усташе у Другом светском рату, то се тешко речима може испричати. Тешко, а да се осети макар сићушни делић онога што су, на својој кожи, уживо преживљавали Срби, Српкиње и Српчад у пакленој историјској замци званој Независна Држава Хрватска.
Клања, касапљења, силовања, сечења дојки, носева и ушију, вађење очију, пробадања камом и бајонетом, дерања коже на живо, печење на ражњу и набијање на колац, све до гажења главица бебама, убијања дечице пред очима избезумљених мајки, клађења у јасеновачком логору ”где ће изаћи пацов” (на ком делу несрећног детета, претходно потеран ужареном пеглом да уђе у његов стомачић)… све до усташког такмичења у броју свеже закланих Срба ”за једну ноћ”.
То су, све редом, вампирски ”подвизи” хрватских србомрзаца, тих језивих монструма у човеколиком облику, током ове четири неподношљиво тешке и крваве године стравичног и масовног помора предака из мог завичаја, некадашње аустријске Војне крајине (несхватљивом и неопростивом глупошћу, самоубилачким чином велеиздаје, те политичким злочином српске елите, на челу са регентом Александром) ничим изазвано претворене у хрватски део нове југословенске Краљевине, а онда и у ”Бановину Хрватску”, непосредну претходницу ратно-усташке НДХ.
Ни до данас никако да схватимо колико је трагичан и кобан за Србе био овај пресудни, погубни чин од 1. децембра 1918. године.
То што је самопоништавајућа српска одлука о ”стварању јужнословенске државе” ускоро (само 22 године после њеног почетка) довела до Јасеновца и Јастребарског (да не помињемо остала места овог стравичног пандемонијума), није основна тема овог текста, па је остављамо за неку другу прилику.
Сада бих се задржао на ономе што прогања сваког иоле нормалног и часног припадника нашег мученичког, српског народа – на судбини свих оних Хрвата који су директно и индиректно, а сасвим конкретно учествовали у овом нечувеном масакру над немоћним и невиним цивилним становништвом православне вере (сами Хрвати су се, пред Немцима, током рата, отворено и бесрамно хвалили да су већ ”побили милион Срба”, да би, после 1945-те, одједном стали да, брже-боље, смањују овај број, све до ”само неколико хиљада, већином тешко болесних логораша разних националности”, на крају тог циничног процеса акробатског одрицања њихове кривице за нечувене злочине који их, овако непокајане, прате кроз историју, као Каинов жиг и неизбрисив, крвави траг њихових зверстава).
Овај ужасни масакр, односно геноцид над српским народом, данас је на преговарачком столу ”бољих српско-хрватских односа”, са свим лукавствима, лажима и политичким макијавелизмом у овој шаховској партији у којој побеђују сви осим нас.
Срећом, јеврејски народ – будући и сам немачка, али и хрватска жртва – све више схвата, у последње време, величину српског страдања и усташког злочина, што доказује и последња велика изложба о јасеновачком логору смрти, коју смо организовали заједно са њима у Њујорку (а уз противљење готово свих институција садашње Републике Хрватске).
Ту су, сада и пред очима света, јавно представљени наши мртви мученици, са отвореним и незацељеним ранама, посољеним нечувеним, како српским, тако и светским заборавом на то шта се заиста дешавало, не тако давно, између Хрвата и њихових жртава: Срба, Јевреја, Рома, комуниста и малобројних поштених Хрвата… у НДХ).
Код нас се и даље не разуме довољно сав апокалиптички ужас страдања Срба у усташкој Хрватској, па се тако и даље свађамо између себе, стално се удаљавајући од неопходног народног јединства.
Тиме се само у недоглед наставља ужасни покољ и још гора свађа ”на смрт” ових и оних Срба, које су прво Павелић, па онда и Тито (и његови настављачи) међусобно послали једне на друге, до самоистребљења. Да се тако затре сваки помен постојања оног народа који је вековима, све до стварања Југославије (и последица ове одлуке) успевао да, упркос свим историјским тешкоћама, одоли спољашњим и унутрашњим искушењима и нападима.
Толико о нашим међусобицама и свему оном што нам се дешавало, још увек нам се догађа и тек се (као ”велико финале”) спрема Србији и Србима у непосредној будућности.
Тиме ћемо, хтели то или не, бити принуђени да се бавимо и размишљамо у годинама и искушењима која су тек пред нама, овако неорганизованим, нестрпљивим, маловерним, на свим нивоима завађеним и хистерично-безвољним. Тек ћемо се ”о јаду позабавити”.
У политици и историјским догађањима милости нема, посебно не за оне што свесрдно помажу својим најгорим непријатељима и, чак, онако безумно и аморално навијају за њих (и дословно и симболично), као да их досадашња горка искуства апсолутно ничем нису научила…
Али, све то је само неопходни увод за једно ипак отрежњујуће и ”утешно” размишљање на тему судбине наших хрватско-усташких удружених џелата од пре 77 година. За озбиљно промишљање о томе да ли су они и како кажњени. О томе да ли их је стигла нама невидљива, страшна казна – праведна у својој ужасној, стоструко заслуженој строгости.
Толике међу нама мори назглед трагична чињеница да су многи и многи међу најгорим злочинцима из редова хрватског народа остали неосуђени, некажњени и до своје смрти слободни од ма какве конкретне осуде и одговарајућих санкција. То нешто мало усташа побијених после рата, да би нам се замазале очи, је све што нам испоручује историјска анализа на ову тему.
Али, срећом, сем историјске постоји и (много важнија) теолошка, духовна анализа њихове судбине, свих тих безбројних, црних легиона некажњених децеубица. А та анализа нас уверава да нема никаквог разлога да, по овом питању, будемо забринути или разочарани.
Из руку земаљске правде су се извукли (поставши, чак, идоли огромне већине свог истородног, србомрзачког потомства), али се кроз Божији Страшни Суд нису провукли, нити успели да оправдају оно што нико и никада не може ни објаснити, а камоли оправдати.
А пакао, садашње и будуће станиште њиховог ”здруга”, њихових ”легија”, ”ројева” и ”усташке младежи”, није баш најбоље решење за провести вечност.
То што су многи међу Србима престали да ствари виде кристално јасно (у светлу оне праве, једино важне, духовне истине), јер су престали да верују у Бога и Његову правду, не значи да ће, због тога, убице наших милих и драгих успети да побегну од онога што су учинили и за шта су већ добили ужарени почетак почетка паклене казне чије се страхоте речима не могу описати (баш као ни њихови касапски злочини над Србима).
Веровали ми или не веровали, Бог постоји и његов Суд нико – па ни злогласне хрватске усташе и онолики помагачи (и саучесници) међу њиховим сународницима – неће моћи да избегне, превари или укине.
Божији Суд није овоземаљски правно-политички игроказ у коме вешти адвокати или тужиоци диктирају пресуду, а судије често заборављају да је право настало из правде, а да ”уверљивост” (којом се вешто правдају и најтежи злочини) и ИСТИНА нису исто.
У то су се већ уверили сви они јадници и бедници из ”Независне државе Хрватске” који су имали прилику да на овом, коначном, Небеском Суду, одмах после своје смрти, поново одгледају и јасно виде сваки свој потез ножем, свако ископано око, свако бајонетом прободено дете, сваку због њих проливену сузу, сваки јаук и сваку кап крви коју су онако расипно и садистички проливали.
Могли су да виде свој прави, непатворени лик и сву његову нељудску одвратност. И да осете сав онај ненормални БОЛ који су проузроковали, без икаквих идеолошких флоскула и усташког празнословља.
Схватили су да прави Бог није онај у чије име су их за клање Срба ”благословили” римокатолички хрватски жупници, бискупи и надбискупи, дајући им, унапред, опрост за све што чине, обећавајући им ”рајско насеље” за овако показане и делима доказане заслуге, уколико побију довољну количину ”влашког накота”.
А боравити (не живети, јер то свакако и никако – није живот) у ”привременом паклу” (пре оног Последњег Суда, када ће им бити одређено стално боравиште) у коме се они налазе, МА И ПЕТ СЕКУНДИ, МНОГО ЈЕ НЕПОДНОШЉИВИЈЕ НЕГО, РЕЦИМО, 500 ГОДИНА ТЕШКЕ РОБИЈЕ СА СВИМ МОГУЋИМ МУКАМА (СЛИЧНИМ ОНИМА КОЈИМА СУ ОНИ ИЗЛАГАЛИ СВОЈЕ ЖРВЕ).
То је суштина свега. Темељни основ за правилно разумевање идеје ”Божије казне” и правих мука (које су они сами одабрали, по свом слободном избору, а кроз дела која су починили).
Ови злочинци су и сами себи тако ставили грање на сопствену ломачу, онда сипали запаљиву течност, потпалили то и легли усред пламена – још за живота. Неки од ових злочинаца су то видели у својим ноћним морама (па су полудели од страха када су схватили шта их тек чека).
То нису муке које ми можемо себи да представимо. То је распадање на саставне делиће свог бића, да би се онда сваки од тих атома и даље распадао у недоглед . Током овог процеса се не губи свест, нити може да се умре (пошто се смрт већ одиграла).
Распадају се свест и личност, па нико од тих несрећника не може да каже ”Ја сам” или ”Ја нисам” или ”Име ми је”, пошто се гаси пламен самосвести, а то је најтежа од свих мука.
То није спољна тама, већ се гаси читаво унутрашње биће, а не нестаје и не може да нестане (нема олакшања).
Све је теже и теже, а већ је неподношљиво. И тако у бескрај, јер ни неколико минута ”нико не може да издржи”, а камоли неколико година или еона који их тек чекају.
По сведочењима оних којима је допуштено да искусе само један минут паклених мука, то је горе од свега што постоји (а били су, после овог трауматичног искуства, убеђени да су провели стотине година у паклу – а не само стотињак секунди).
То је сачекало, на првој посмртној кривини, СВАКОГ ОД ТИХ НЕПОКАЈАНИХ ХРВАТСКО-УСТАШКИХ МОНСТРУМА СА КРВАВИМ РУКАМА ДО ЛАКАТА И РАМЕНА И УГАШЕНОМ САВЕШЋУ. Па је дошао ред на то да се гаси и њихова свест, полако и неумитно, у језивим мукама и с ужасним болом који се никако не смањује – до у бесконачност. Болом који ту и није оно најстрашније, већ су то муке и очај, и усамљеност, и очајање, и безнађе, и оно ПАКЛЕНО ОСЕЋАЊЕ НАПУШТЕНОСТИ ОД СВЕГА И СВИХ.
Ту се онда, код неких, појављује и феномен ”лажног покајања”, које не настаје као право покајање (за живота и с искреним признањем сопствене кривице и свесним одрицањем од дотадашњег начина живота и размишљања). То је, пре, само ”грижа савести” и такозвано ”раскајање” где нема наде у Божији опроштај, већ само самоосуда, праћена очајањем због почињених злодела (као у Јудином случају, који се ”раскајао”, а не покајао). А има и горих међу њима, чија непокајаност иде до демоснке гордости и пркошења Богу.
Дакле, кајање и када га има у најмањим траговима и у сасвим спољашњем облику (код неких међу њима), само је директна и кукавичка последица паклених мука којима су ови монструми изложени, са све сећањима на сваки детаљ оних страдања које су другима наносили.
Није им жао због тога што су урадили, већ искључиво због последица (које сами сносе) својих дела, због мука које осећају и које не могу никако да зауставе (нити делује као да ће икада бити заустављене и прекинуте). Апсолутна немоћ у њеном најужаснијем и најзаслуженијем облику.
Тек тако ови злочинци виде, осећају и подносе – када је ”већ касно” да се спасу (али није касно да виде и осете) – оне посмртне муке, хиљадоструко умножене, које су они за живота наносили својим немоћнима жртвама.
И сваки пут се то додатно умножава и повећава, иако делује да је то немогуће и да се то ”не може издржати”. Али неће нестати, бити збрисани или награђени губитком свести.
Бог их одржава у том стању, не дајући им олакшање коначног нестанка, а не могу ни да се убију, нити нестану по својој вољи. Нема излаза, ни бекства.
У овоземаљском животу има оних који се ”теше” смрћу (”Барем увек могу да се убијем!”), па су се многе усташе и убиле у Блајбургу, видевши да су опкољени и да је њихов некажњени сатански пир завршен. Не схватајући да се тако и нису баш глатко извукли, већ само дошли тамо где више нема извлачења, и то у најгорем могућем стању (јер су све претходне грехове додатно запечатили грехом самоубиства, што је ”хула на Духа Светог”). Па се тако ови бегунци од земаљске правде нису баш нешто усрећили, нити најбоље снашли.
Хтели су да надмудре судбину, али су остали кратких рукава.
Чим су стигли са оне стране смрти, након тог самоубилачког чина (а нису се убили ни због гриже савести, попут Јуде, већ без трунке савести само покушали да избегну било какву одговорност и тешкоћу дужу од тог наизглед кратког трена одузимања сопственог живота) горко су зажалили, схвативши шта су тиме заправо ”постигли”.
Али, наш живот добровољне слободе избора је уоквирен логиком ”такнуто-макнуто” и ту више нема извлачења и накнадног поправног испита (”Е, да још једном могу да проживим свој живот, све бих другачије урадио”).
Тако да нема никаквог разлога за бојазан да рука правде није стигла ма кога, а посебно ову језиву дружину нељуди у људском обличју.
Они су већ одавно, одавно, одавно схватили ко је ко и шта је шта.
Живећи на земљи, ови човеколики демони у црним униформама и са црним душама су посејали оно што ће нићи у ”(Под)небеском Јасеновцу”.
Ту ће пожњети плодове својих дела. Што су сејали, то ће жњети!
Биће сами себи – и стражари и затвореници и мучени и мучитељи, све то уједно. У сопственом казану.
Зато ће им бити тако страшно.
А њихови потомци, преузимајући, непокајањем, њихове грехове и још оправдавајући и хвалећи своје паклене претке за оно што су учинили (цинично коментаришући и поричући, притом, сва ова злодела над Србима и свим другима) припремају тако себи исту судбину и исти роштиљ као и онај где се налазе њихови ”јунаци” и идоли.
Још није касно да се покају – али искрено и делатно, без остатка и калкулисања – за овакав свој став и избор служења злу (и величању тога). Они живе у страшној лажи, богохулећи притом, сваким својим гестом, кроз слављење својих усташких сународника (који јесу ”мученици”, али не свети него у паклу).
Тиме газе и гасе љубав коју свако треба да има, третирајући Србе као комарце, инсекте и глодаре спремне за дезинсекцију и дератизацију, не као људска бића (а камоли као боголике личности, особе које имају неке личне вредности). Пошто је Бог Љубав, то је обезбожење, па и богоборство.
Тиме себе унижавају и то је бумеранг који им се враћа и одводи их у најдубљу таму.
Све те хуле, сва мржња и презир падају на њихову главу као ужарено угљевље које ће осетити пре или касније, кад-тад ( а не осећају га одмах, па их то завара). Оно лети ка њима и стиже на своју мету, док се они изругују мислећи да су недодирљиви.
А што касније стигне ово ужарено угљевље њихових злодела (и злих мисли), биће већа буктиња која ће их обухватити.
Неће певати своје србомрзитељске ”домољубне песме” тамо где се чују њихови (а не само туђи) јауци, плач и шкргут зуба.
И неће Ватикан, ни званични Лондон, Брисел и Вашингтон моћи да им помогну, нити да их утеше или избаве. Неће ни себи моћи (ови сејачи зла и туђих страдања) да помогну, а камоли њима.
Ако вас ово теши, знајте да о све томе морамо и ми да размишљамо, док постоји време и, још увек, наши дани на земљи и у овом веку.
Покајање, пост и молитва су једини спасоносни пут и излаз за све нас, уколико је наше покајање искрено и потпуно, без резерви и било каквих трикова.
А убице српске (и све друге) деце у психопатској ”ендехазији” су одавно још разумеле најболнију од свих лекција.
P. S.
”Покајте се, јер се приближи Царство Небеско!”, што нас упућује и на то да се нама, лично, сваком од нас, неумитно приближава час истине.
Наша смрт је наш лични Судњи Дан и ”крај света” за нас.
Због тога нам ваља размишљати о овој поруци Светог Јована Крститеља као нечем сасвим и потпуно актуелном, највише горућем (!) питању од свих.
Да би дошли на потребни ниво међусобне српске сабраности и саборности, до оног: БРАЋО И СЕСТРЕ, морамо још много муке и бола да проживимо, овако несрећни што нам ”ништа не иде”.
Без вере и црквеног (не жутог, црног или црвеног, већ – црквеног), духовног оклопа на себи не можемо да се одбранимо ни од себе самих, а камоли од других наших непријатеља.
Тако да овај мој текст није намењен само другосрбијански настројеним идиотима у нашим редовима, већ – и свим другима међу нама, трагично несвесним онога што се дешава кад паднемо у гордост, злобу, немање љубави, аутизам, саможивост, себичност, немилосрдност, шкртост, завист, злурадост, безосећајност, суровост, безбожништво, неверност, лажљивост, заборав, среброљубље, злопамћење, нихилизам, удвориштво, бунтовништво без разлога, пркос, инаћење, таштину, хвалисавост, празнословље, празноверје, тврдоглавост, омаловажавање, непослушност, клеветништво, егоизам, антицрквеност и богоборство, оговарање и сплеткарење, осуђивање ближњих и издају Отаџбине. Чим изађемо из спасоносног упоришта наше светосавске, српске идеје (која нас окупља и чува у времену и вечности) – постајемо бесловесни и мајмунолики, вечно несрећни и обескорењени. Онакви каквим нас сматрају усташе.
P. P. S.
Ако нико други од Хрвата, овај текст ће прочитати бар они који ће то учинити ”из службених разлога”.
До њих ће тако, упркос свему, допрети ово моје сасвим реално и потпуно објективно подсећање на то да нема злочина без казне, ни Јасеновца на земљи без још много горег конц-логора ”на другој страни неба”, тамо где заувек владају муке и бол, јауци и шкргут зуба. Као у увеличавајућем огледалу и праведним оностраним последицама овостраних узрока (онаквих какви су заиста били, без икаквог улепшавања).
P. P. P. S.
Да нема онолико монструозно побијене дечице и не мање страшног усташког иживљавања над светињом материнства; да нису напросто лудели од неиздрживог бола наши преци у хрватским логорским „операцијама“ без анестезије, на живо; да ми мајка није била у Дому за ратну сирочад након што су јој одвели оца и ђеда у Јасеновац; и да мој отац није (као десетогодишњи дечак) морао да гледа, у хрватско-усташкој режији, како му, још живог, на ражњу пеку деда-ујака у Личким Осредцима, док он све време вришти и запомаже; да нису очи копали и секли носеве нашим владикама, силовали нам свештенике, скрнавили мошти српских светитеља, палили и рушили православне цркве… лакше би ми било да се молим за ове звери што само веома, веома условно припадају људском роду.
Овако је то много теже и ја сам у овом свом тексту учинио максимум напора да заслужено усташко страдање у најдубљим мучионицама стварног Пакла осетим и, чак, нађем и одређено саосећање за ужасе које они трпе сваког милисекунда (па тако милионима година). Толико су те муке језиве и ужасне – и увек апсолутно заслужене – да је ту скоро немогуће не осетити жал за оним „људским“ што су те јадне, у рату тако бруталне сподобе имале у себи, пре пада у усташки сатанизам најдиректније врсте.
Па сам тако коначно нашао у себи делић срца који тугује и због страхоте оне казне коју су стварне жртве свог сопственог злочина саме себи припремиле и у пакао себе закључале (бацивши кључ за собом).
Драгослав Бокан
