Одмах по успостави Независне Државе Хрватске постале су јасне аспирације нових усташких власти према колевци немањићке државности: Рашкој. На руку им је ишло то што су многи тамошњи муслимани желели да их Загреб анектира, али то је била игра којој ни једни ни други нису били дорасли
Постоје сведочења да је народ Новог Пазара дочекао немачког окупатора на сличан начин на који је то учињено у Загребу: заставама Трећег рајха и клицањем. У одбору за дочек био је чак и међуратни градоначелник Аћиф Хаџиахметовић, злогласни колаборациониста којег су партизани погубили на крају рата због убиства преко 7.000 Срба.
Већ 21-22. априла 1941. године на састанку грофа Ћана и Јоакима Рибентропа, два главна осовинска министра спољних послова, договорена је демаркациона линија две окупационе зоне која је секла Рашку по пола, али се није односила на статус саме области као такве, који је остао отворен.
Зато је нови усташки режим у Загребу покушао да Независној Држави Хрватској, поред Срема те Босне и Херцеговине, припоји и ову древну српску област, ту колевку немањићке државности. Тако је један вод Усташке војнице (паравојне партијске формације) стигао у Пријепоље већ 29. априла, објавио да је „Санџак“ припојен НДХ, тражио од месних службеника да се закуну на верност својој новој држави, и поделио се у две посаде од којих је једна запосела железничку станицу на Увцу код Сјенице а друга отишла у Прибој.
Али, поглавник Павелић и његови бандити су играли игру којој нису били дорасли, упркос томе што је преко Сарајева у Загреб стигла делегација рашких муслимана са тврдњом да су они хрватски муслимани и са петицијом којом је тражено да НДХ збиља њихову регију анектира (било је 38 потписника, од чега су Пљевља и Пријепоље дали по десет, Сјеница шест, Прибој и Бијело Поље по пет, а Нова Варош два; Нови Пазар и Тутин нису дали ниједан потпис).
- маја батаљон Усташке војнице стиже из Сарајева, са фесовима на главама, те они учвршћују своје позиције у Прибоју и на Увцу, а запоседају и Пријепоље и Нову Варош. Српски жандарми се разоружавају, а босански кадрови се постављају на челне позиције у администрацији. Успостављају се усташки логори и табори (у питању су огранци усташке организације на нивоу котара и општина), па чак и огранци Усташке младежи.
Усташе у Пљевљима 5. маја траже да од Немаца да им предају град, што ови одбијају, будући да су чекали Италијане који је требало да стигну три дана касније. Ипак, усташе тихо успостављају своју власт коју ће Италијани распустити чим буду дошли, а њих протерати.
Средином маја ситуација је била таква, да су комбиноване немачке и усташке посаде држале Прибој, Пријепоље и Нову Варош, док су Бијело Поље и Пљевља били у италијанским шакама. Немци су били једини господари Сјенице, Тутина и Новог Пазара.
Маја месеца, као и у наредном периоду, демаркациона линија је више пута мењана, тако да је на крају немачки гарнизон остао само у Новом Пазару. Међутим, тачан однос усташких псеудовласти и италијанских снага је за сада нејасан, постоји много опречних података, и на питање какав је тачно био чека се одговор наше историографије.
Знамо да су формације Усташке војнице састављене од локалних муслимана формиране у Бродареву, Kомарана, Хисарџику, Новом Пазару, Штавички и Сјеници, а неки кажу и да је ова област формално постала Милешевски котар у оквиру НДХ (котар је лепи старосрпски појам који одговара округу, док је избор имена — Милешевски — чист безобразлук и крађа туђе историје). Дакле, Загреб је Милешевски котар сматрао делом своје територије, постојао је и печат којим су се служили њихови органи власти, али то нису признавали они чије је мишљење било једино важно: Берлин и Рим.
Проблем за Павелића је био и у томе, што су упркос позиву појединих главешина рашких муслимана да се снаге НДХ распореде у сваком кутку те регије, сами рашки муслимани били врло подељени. Један већи део је заиста био за Хрватску, други мањи је био за прикључење Великој Албанији, трећи су били под Хаџиахметовићем за тесну сарадњу са Немцима, а четврти са црногорским колаборационистима.
Та подела најбоље се показује у „пучу“ који су 15. јуна у Сјеници извели прохрватски оријентисани муслимани а против проалбанске администрације. Вероватно се може рећи да су усташе, упркос свему, имале тих месеци власт над овим делом наше земље.
Седмојулски устанак све је ово пореметио; тада је добар део Рашке ослобођен, практично све осим Новог Пазара, па се и усташка власт урушила, као и њихово војно присуство. Делови оружаних снага НДХ остали су до 7. септембра у појединим деловима ове наше регије, када су их Немци и Италијани приморали да се повуку. 27. октобра потписан је уговор којим се НДХ званично одрекла свих амбиција према Рашкој, која је тиме подељена између окупиране Србије и италијанског протектората Црне Горе.
Неки сматрају да Немци нису подржали ове усташке аспирације да се не би додатно замерили Србима, те да је то исти разлог због кога нису подржали Павелићеву формалну анексију Црне Горе и Боке Kоторске након слома Италије 1943. године. Kао што нису том приликом подржали ни нови покушај Загреба да приграби целу Рашку, за шта су чак имали подршку и великоалбанске владе у Тирани.
(О. Ш.)
