Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.
Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.
Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.
Било је то негдје у мају 1941. године. Др Драган Урумовић је бануо са свитом у Сајковић да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припријети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо је излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смију крочити у Сајковић.
Урумовић се вратио бијесан и празник руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату ријеч и врати им мило за драго.
ЦВИЈО ПАЈЧИН — ОРАШЧИЋ, симбол храбрости и непокора у ливањском крају
По казивању неких свједока, већином забиљежених половином 1990. године, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осјетиле како он удара и што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.
Како је вријеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвијо је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.
Свјесни да би буна Цвије Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размјере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вријеме немилосрдно обрачунају.
Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нијесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мјештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.
И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја:
„Трагали су стално за Цвијом Пајчином али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.
За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на пестолонаследника Фердинанта са још њи неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.
Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они власти.
Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.
Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.
Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.
Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.
То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…
Одма тај глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вјерски загрижени. Обантују попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мјеста па када виде да је то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.
Када је дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђеније људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.
Тако молећи, у галами ове руље, вјерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.
Један човјек, неки стари Перић који није знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човјек паде мртав ни крив ни дужан.
Након неколико дана дошло је нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мјеста. Црква је била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он није никога наговоријо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе још више вјерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаје. Дошао је сада ред на попа Ристу.
Један аутобус и једна луксузна кола са око 15 усташа, са једним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвију. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и још мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.
Потрпали ји у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо је неки збор бијо. Из аутобуса смијали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…
Оћерали су ји више Каблића у планину и бацили у јаму. Од њи, успјели су два побјећи — Цвијин брат Јово и Росић Нико…“
Сем попа Риста и Јова Пајчина усташе су тог дана похватале још и Васа Пајчина, Рада Загорца, Илију Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Војина и Илију Јањића. Довели су их над јаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у јаму.
Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над јамом Сухачом тог јунског предвечерја. Покољ су преживјела тројица (а не двојица како пише Милан Радоја), али је сваки од њих својим путем стигао на слободу и на свој начин доживио и преживио ову крваву драму
Јово Пајчин и Перо Росић, звани Перић, успјели су да побјегну изнад јаме у тренутку када су схватили да ће их постријељати. Како су касније казивали, између њих је био Раде Загорац. И он је сунуо да бјежи, али је његова судбина до дана данашњег остала неразјашњена и сасвим покривена велом мистерије.
По једној верзији он је у бјекству рањен. Усташе су успјеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу јаму или шкрип који до данас није откривен. По другој, он је у току ноћи, бјежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али је ипак нашао смрт јер је погодио и ушао у хрватску кућу.
Трагови о његовој смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сјутрадан је објелодањена кад су кућама добјежали живи Јово Пајчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како је забиљежио Милан Радоја).
Јово Пајчин је, по казивању професора Марка Пајчина, пошто је умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у једној ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, није било опасности ни од чобана да га нађу и открију. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаје и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвију, а оружја су се латили и сви остали у селу који су га имали јер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.
То се, ипак, није догодило све до 27. јула када ће у Сајковићу креснути и једна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.
Судбина Мирка Росића, по мајци званог Ружић, посебно је занимљива. По једној причи њему се указала срећа да је међу усташама био и неки који је са Мирком служио војску и који изгледа ипак није заборавио војничко друговање. Случајно или намјерно, тек згодило се да баш тај пуца на Мирка и промаши га.
Вјероватнија је ипак друга верзија. Мирко је пао већ од првог плотуна, али је био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и није показивао никакве знаке живота, поготову кад је чуо да на његове другове поново пуцају и докрајчују их куршумима у главу.
Једног по једног су затим бацали у јаму. Мирка потоњег. То га је по свему и спасило јер је у јаму пао на гомилу тијела и тако остао жив. У току ноћи он је некако успио да се извере и извуче из јаме и побјегне кући…
Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коју је пружио Мирку Росићу и није, може бити, тачна, тачно је да му је Хрват касније спасио главу.
Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмације. Радио човјек свој посао и није се много бактао политиком.
Једног дана, лутајући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића који се, такође, одметнуо у планину чим је стигао кући и избјегао смрт у јами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавјетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — јер ако им поново падне шака више главу неће изнијети.
И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, који је у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба није мрко погледао, чак ни кад је почео устанак, све док му се у ратном вихору није замео траг. По неким подацима и он сам је касније осјетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што је био Хрват, јер усташе су посебно били кивни на Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…
О зачетку несрећних и погибељних раскола и атмосфери тог злог прољећа 1941. године, која је претходила стравичним злочинима и погромима над српским живљем, веома упечатљиво говоре и сјећања Милана Росића из Челебића, иначе носиоца „Споменице 1941” и једног од оних који су успјели да се спасе из јаме у коју су их усташе побацале. Разочаран васкрсавањем старих мржња и подстицањем изнова свега онога што је прије педесет година донијело толико зла и несреће српском, и не само српском народу у овим крајевима, Милан Росић је дуго ћутао и избјегавао да се присјећа шта је све доживио и преживио прије пола стољећа. А онда је ипак у љето 1990. године отворио душу увидјевши да се оно што није записано, није ни догодило, да он просто нема право да ћути и све препусти зборву, да би то био велики гријех и према његовим најближим које је изгубио, и према свим другим небројеним жртвама:
„Пред сам напад Немачке на Југославију, крајем месеца марта 1941. године, односно одмах након обарања Тројног пакта и познатих демонстрација у Београду, на подручју Доњепољске општине, чије је седиште било у Челебићу, објављена је општа мобилизација. Мобилисан је велики број људи способних за војску, а распоређени су углавном у 13. или 84. пешадијски пук у Сињу, или у артиљеријски пук у Книну.
Људи су одлазили у војску снуждени и невесели, са сузама у очима, очито свесни да предстоји један велики, дуги и неизвесни рат са крвавим и трагичним последицама.
У тој првој мобилизацији општинске власти су одредиле која ће домаћинства војсци предати запрежну стоку, коње и волове, за ратне потребе. Мојима који нису имали коња, одређено је да дају вола, а отац је упутио мене са комшијама да га поведем у Сињ војсци.
Први пут у животу тада сам видео толико војске и сваковрсног наоружања спремљеног за рат.
Војска је била смештена под шаторима и по кућама око града. Село Главице и друга села око Сиња, личела су на велики мравињак. Војска се ужурбано спремала за покрет. Поред пута су била начичкана разна возила, а понајвише коњских запрега. Било је ту доста и камиона на које су војници товарили некакве сандуке и разноврсну опрему, а неки и велике бале сена.
А путем од Ливна и Ливањског поља до Сиња гамизао је велики број људи и стоке. Ја сам био са комшијама, Србима и Хрватима из Челебића. Поред осталих, ту је био и мој комшија и друг из детињства, Ђоко Милутин. Водио је коња, једног дивног зекана, којега смо путем преко Динаре наизменице јахали јер је ваљало издржати и препешачити педесет и више километара.
За дана смо стигли у Сињ и сместили се у једну велику гостиону у предграђу Сиња, у селу Брнезине. Поред кафане је био ограђен жицом један велики простор. То се побринуо сам кафеџија да направи тор како би што више зарадио.
Те ноћи кафана је била препуна нас цивила, највише Срба и Хрвата, мада се још нисмо делили. Било је ту пуно војника-резервиста, наших комшија и рођака, а тако су биле испуњене до последњег места и све остале кафане у граду и околини.
Сутрадан по зори дошли су војни ветеринари да прегледају и примају стоку, а потом су распоредили по јединицама где треба да се преда.
Једна већа група, углавном нас из Челебића, одређена је да стоку преда команди која се налазила у селу Каракашици. То је село у брду изнад града, испод саме Свилаје.
Кренемо са стоком тамо и на путу наиђемо на групу од десетак војника. Наложили ватру поред пута и у једном повећем котлу нешто кувају. Застанемо ми да заиштемо воде, жеђ нас сколила — а старо је правило: ко ракије вечера, воде доручкује. Један од војника, имаше, може бити, око четрдесет година, пита:
— А за госпу, јемамо воде, ама нам прво реците јема ли међу вама Србова, јебем им мајку српску и његовога краља Петра. Они мислу да ратују против њемачке силе. Будале, што мучите и себе и стоку, то неће ником трибат. Рат ће се свршит за три дана…
Сетих се речи и коментара мојих комшија Хрвата који су исто тако зборили јуче док смо путовали преко Динаре. И они су тврдили да рат неће дуго потрајат и да ће Хитлер цео свет покорити.
Неко од Хрвата из наше групе рече да смо сви Хрвати. Ми Срби се згледасмо, препали се сви од приче и псовки тог војника, али опет рачунамо са нама су наше комшије Хрвати и надамо се да ће нас они заштити ако дође до невоље.
Дају нам да пијемо, а непрестано и још жешће псују Србе и њиховог краља. Наше комшије Хрвати само ћуте, а сви једнако пожурујемо да се што прије одатле удаљимо. Кад смо одмакли, наше комшије Хрвати нам зборе како су сви они војници пијани и избезумљени од ратне опасности те не знају ни шта говоре.
Стигли смо коначно на одредишно место и предали стоку. Нисмо се вратили истим путем већ неким пречцем како се не би поново срели са оним војницима…
Рат је, као што је познато, почео ненајављено, мучки, бомбардовањем Београда. Само неколико дана касније, почели су да стижу и људи које је рат затекао у Београду на раду. Причали су о страхотама рушења и страдања народа у Београду а нама се све чинило као да је то негде тамо много далеко и да то неће никад доћи до нас.
Војска из Сиња је кренула преко Динаре пут Ливна и застала у Пролошкој дражи. Причало се да треба да се пребаци на мађарску границу и ту осујети упад окупатора.
Тих дана неки сељаци, Хрвати, јавно су причали у мом селу да ће рат брзо да се оконча, да ће све бити готово за само неколико дана. Однекуд су тврдо веровали да је сила окупаторска толико моћна да јој се нико не може озбиљније супротставити.
Многи војници и резервисти из Челебића и околних села долазили су да се поздраве са својим и одмах се враћали у јединице. Неки од оних који су причали о брзом и муњевитом свршетку рата — пошто су, вероватно, већ били обавештени о пучу који се припрема у јединицама у Пролошкој дражи — зборили су и одвраћали војнике да се не враћају у јединице и не губе време пошто ће и онако брзо кући…
Тако је и било. У свим јединицама је убрзано наступило опште расуло јер је усташка организација припремила и извршила атентат на команданта пука и неке команданте батаљона који су се затекли у штабу 13. пешадијског пука на Динари.
Војска се распршила на све стране односећи ратну спрему, а остављајући тешко наоружање — топове, бацаче, муницију и све остало што се није могло понети на раменима.
Извесно је да је све до детаља било у режији и организацији усташке организације, односно Мачекове Хрватске заштите која је сачекивала војнике на путевима и разоружавала их. Они, пак, који су желели да задрже ратну опрему и оружје, бежали су беспутицама преко планине.
Иначе, пуцало је на све стране. Митраљези су дејствовали до усијања, а пратиле су их учестале експлозије бомби. Није то био отпор окупатору и ратовање већ понајчешће велика радост оних који су веровали да се рат заиста завршио и који су сада желели себи дати одушка.
Било је, додуше, и оних дубоко свесних шта се иза брда ваља, дубоко свесних опасности и зла које доноси окупација земље и окрутни немачки фашизам. Било је још много оних који су упамтили Први светски рат и аустроугарску окупацију. Они су стално говорили да долазе још црњи дани.
Код српског народа је страх и забринутост изазвало то што је одмах, већ у првим данима окупације, почело одузимање оружја и ратне спреме, и то само од Срба док су Хрвати задржали све што су донели из јединица.
Насупрот Србима, међу Хрватима, како у Челебићу тако и у свим осталим хрватским селима према Ливну, завладала је неописива радост. Наше комшије су одмах почеле да причају о некаквој Независној држави Хрватској и о њеном поглавнику Анти Павелићу. Слушали смо заменика старешине села, нашег комшију Јозу Пашалића , који нам је саопштавао да су сада Хрвати доживели да добију своју дуго жељену хрватску државу и њеног ‘срећног господара Анту Павелића’ ‘те да ће нам сада свима бити боље него што је било за време те ‘проклете српске Југославије’…
Власт је, иначе, одмах преузела Мачекова заштита која је у оном расулу одузимала оружје на путевима и раскрсницама, посебно по хрватским селима кроз која су пролазили српски војници на путу према селима Доњег ливањског поља. Једна десетина Мачекове заштите дошла је и у Челебић и сместила се у зграду општине, поред пута, да би убрзо прешла у школу како би ослободили простор усташама.
Ови Мачекови војници нису имали никакве усташке ознаке. На цивилним капама имали су ушивено парче хрватске тробојке. Колико се ја сећам, били су веома учтиви људи и нису за све време свог боравка у Челебићу вршили никакав терор и насиље над српским живљем. Нису чак ни упорно инсистирали на враћању оружја. Били су, иначе, сви из даљих хрватских села и нисмо их познавали, а у нашем селу су остали врло кратко.
Мачековце су убрзо смениле усташе. Сместиле су се у општинску зграду и одмах кренуле по српским селима да искупљају оружје и опрему, претећи смрћу свакоме ко се не одазове и прикрије чак и цивилно оружје, ловачке пушке и слично. И, наравно, обавеза се односила само на Србе.
Страх међу Србима нарочито је завладао кад су у усташку станицу почели да доводе неке људе и злостављају их и присиљавају да открију ко све поседује оружје. То је унело панику међу људе па су чак и неки који су имали добро скривено оружје почели сами да га пријављују и предају.
У самом Челебићу је у то време живело преко хиљаду становника а број Срба и Хрвата био је приближно једнак. Убрајало се међу богатија села у ливањском срезу са великим, иако не баш плодним, обрадивим површинама и бројним сточним фондом.
Становници, Срби и Хрвати, одвајкада су се лепо слагали и готово се и не памте никакве међунационалне зађевице и сукоби. Ишли су једни другима на славе, свадбе и сијела, заједничке им биле и радости и жалости, долазили једни другима на мобе и испомагали се у свакојаким пољским пословима. Једном речју слагали смо се као браћа и нико, барем од нас Срба, није могао ни у сну помислити да би ико могао ишта учинити да помути такве братске односе и пријатељства.
Све се, међутим, готово преко ноћи променило.
Одмах након проглашења Павелићеве Ендехазије, наше комшије Хрвати су почели да нас избегавају. Одједном је престало свако дружење и стара пријатељства. Чак се ни чобани код стада више нису дружили и заједно играли. Чак су и најближе комшије почеле окретати главу и избегавати сваки разговор, а кад би ко од Срба упитао зашто је то тако, одговарали су да се боје усташа…
Крајем маја или почетком јуна месеца извршен је попис српских домаћинстава у Челебићу. По селу је од куће до куће ишао старешина села и његов заменик и детаљно пописивали сву имовину српских домаћинстава и, наравно, све чланове породице. Ни кокошка српска није остала непописана.
Након тога односи су постали још хладнији и сваки контакт и разговор се сводио евентуано на сасвим обичне и неважне ствари, а чим би ко од Срба поставио питање зашто је то тако и шта се то Србима спрема, сваки разговор је престајао и питања остајала без одговора. Ситуација се нарочито погоршала након убиства православног свештеника Риста Ћатића из Губина и групе Срба из Сајковића јер се о злочину брзо прочуло.
Код усташа и њихових следбеника и истомишљеника посебно весеље и прави урнебес је изазвала вест да је Немачка напала Совјетски Савез. У хрватским селима су се проламале усташке песме и разлегали се плотуни јер је напад на Совјетски Савез, како су веровали, био знак моћи и непобедивости Хитлера. У славу свог великог заштитника на све стране су се завијорили усташки барјаци.
Међу нашим комшијама сада се почело и отворено говоркати да ће Срби сви бити исељени из Независне државе Хрватске у Србију. Нико се, међутим, није нашао да неког од својих пријатеља и најближих комшија обавести и упозори да се Србима спрема покољ јер је одмах након извршеног пописа у селу одржана тајна конференција свих домаћина Хрвата на којој је сачињен план ликвидације српског становништва и тачно одређено ко ће чије имање да преузме.
О свему овоме, наравно, ми Срби ништа нисмо знали већ је све то процурело много касније кад је готово све већ било прекасно. Било је, истина, и међу тим верском мржњом залуђеним и затрованим људима појединих часних изузетака, оних који се нису мирили са злочиначким плановима и намерама, али нису имали храбрости да се огласе и покушају спасити што се спасити може.
Један од оних који се нису мирили са злочинима над недужним, био је седамдесетогодишњи Мато Римац, звани Маће. Био је изузетно поштен и честит човек и велики пријатељ мога оца Тодора. На неколико дана уочи покоља, Маће је призвао и свратио мога оца у кућу и одмах започео разговор о тој тешкој и трагичној ситуацији у којој су се нашли Срби. Рекао му је да се спрема велика несрећа и, огорчен, опсовао:
— Јебем ти ја владара и државу у којој се уништава свој поштен и невин народ…
У том је у кућу ушао неко од комшија и Маће је заћутао, а отац је све што му је Маће рекао испричао чим је дошао кући, силно забринут и узнемирен. Нажалост више није успео да успостави контакт са Маћем јер је Маће то што је рекао моме оцу, изгледа, поновио и пред неким од Хрвата, ваљда у нади да ће и у некоме од својих сународника пробудити савест и одвратити га од злочина, али га је то коштало живота. Маћеве речи су допрле усташама до ушију па су га због тога тако крвнички претукли да је од тих убоја убрзо умро…“
* * *
Сем већ споменутих, у Челебићу је, како сам накнадно дознао, било још неколико Хрвата који су се часно понијели и нијесу стали под барјак кољача већ се отворено супротстављали убијању недужног народа. У томе су најгрлатији и најотворенији били Ватрослав Римац, звани Билан, Голуб и Нине Барбарић и нарочито Тадија Римац, звани Цар. Све њих су усташе због тога чак и хапсиле, али су остали досљедни и непоколебљиви.
Кад су одрасле и зреле мушкарце – Србе хапсили у Челебићу и спроводили их у школу, одакле су сјутрадан поведени на губилиште – у јаму Бикушу – једну групу, у којој су били и Лујо Ерцег и Ђорђе Радић, спроводио је Тадија Римац. У згодној прилици он им је отворено казао шта се спрема и рекао да бјеже куд знају и спасавају се, а онда, кад су одмакли, почео да пуца и шенлучи да би имао оправдање пред крвопијама.
Тадија Римац је остао такав до посљедњег дана живота. Он се и деведесетих година, кад је усташтво поново почело да диже главу, без узмака и увијања томе противио и своју дјецу усмјеравао да људе дијеле само на добре и лоше.
А кад је 1992. године почела пропаганда и ширење страха од Срба, односно четника, кад су усташе из Челебића силом почели да гоне и исељавају Хрвате, стари Тадија Римац је потоњи кренуо и тек кад су га буквално на силу извукли из куће.
Тада је, кажу, клекнуо на њиву испод куће и дрхтавим старачким рукама почео да копа суву и тврду земљу, проклињући и рат и усташе и Хрватску у којој се шири мржња и прогоне недужних само зато што се другачије богу моле. Биле су му ту и ћерке Перка и Ката, али им усташе нијесу допуштале да приђу ојађеном старцу.
Кад је у неко доба сам устао, иза ноктију на рукама му је лопила крв и натапала грумење земље коју је држао у шакама. Угурали су га у возило и повели до Сплита, а одатле у Каштел гдје му један од синова има кућу. Ту је, недуго потом, свиснуо од туге, али је до посљедњег даха дјецу кумио да се не огријеше, да се не сврставају ни у какве партије и не окрећу ни за каквом политиком – да су сви људи на свијету, ако су људи – браћа.
Кажу да су ћерке и синови Владо и Бокан, који живе у Њемачкој испоштовали очев завјет, а да је једино трећи син, Маријан, који живи у Аустралији, унеколико ипак потпао под утицај тамошње проусташке пропаганде.
Новопечене усташе, потомци кољача из Другог свјетског рата, иначе, ни у најновијим ратним сукобима у Ливну и околини нијесу праштали својим сународницима ако би Србима дали и чашу воде, да се и не говори о каквој другој помоћи. На једног Хрвата из Струпнића (онај који ми је ово испричао молио је и кумио да му не спомињемо име јер би, каже, и сад могло да га снађе још какво зло) неко је, тако,1992. године посијао сумњу како тобож помаже и наоружава Србе. Узалудно је било његово правдање и заклињање да од тога нема ништа, довели су га у Челебић, на Барјак, на прву борбену линију. Ту су га на чистини испред бункера и ровова свезали јаким ланцем за ногу, а онда почели да пушкарају и провоцирају Србе са друге стране, који су, наравно, узвратили ватром. Тог несрећника су, веле, држали на брисаном простору и излуђивали га страхом све док није дао 3.000 марака том главном бојовнику, који ће, мало потом ту и погинути.
А Струпнићанин, чим се домогао слободе и уграбио прилику, побјегао је и станио се негдје у Њемачкој…
Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).