Препуна сала биоскопа, премијера, емотивна атмосфера јер су нам свима срца неколико пута застала гледајући овај врхунски филм. Водитељка најављује људе који су радили на овом филмском остварењу и у тој најави у тренутку јој је застао дах и задрхтао глас, као и сваком од нас који смо се вратили у време када је наша земља изгубила трећину становништва у борби за слободу. Онда је наставила: “Србија мора да памти јунаке у опанцима! Мора да памти своје генерале и војводе. Мора да памти свог краља Петра.”
Kажу да тешка времена увек изнедре велике уметнике, велика дела и животна остварења. Легенде нашег позоришта и кинематографије имају све веће и веће изазове сваким новим делом, а посебно уколико је улога коју тумаче била великан. Уметници као што је Лазар Ристовски својим драмским остварењима, постављају висока очекивања не само својим колегама, већ и себи самима.
Улога краља Петра I, старог српског краља у I светском рату, који води преполовљену српску војску преко албанских планина на Kрф, по правом зимском кијамету, кроз снег до колена, без довољно хране, с намером да се српска војска сједини са савезничком, и приказ једног од најомиљенијих монарха тог времена као обичног смртника и човека – улога је која оставља упечатљив утисак.
Српски краљ Петар I – свестан чињенице да се његов народ није ни опоравио од претходних ратова, јер су сељаци тек скинули униформе и пушке са рамена после ослободилачких Балканских ратова, а не желећи да преда крвљу стечену слободу – свој народ води на Kрф.
Момчило – нејаки мали каплар од свега десетак година, улога је која јасно показује емоције детета које је гледало погубију своје породице, жељу за осветом и безнађе ратног стања.
Маринко – млади војник који одбија да прихвати нечовекољубни однос према нејакима у најтежим околностима, даје свој живот покушавајући да спаси малог Момчила.
Живота – мушкарац који је одрастао у ратовима за отаџбину, отупео на смрт, научио да преживи и увек се некако снађе за цигарете. Мушкарац који се слабо сећа другачијег живота и не зна да опише емпатију коју осећа као потребу да заштити мање искусне.
Макарена – мајка чији је син отишао на ратиште, жена која је већ изгубила мужа, улога која јасно приказује емоције жене која има само један избор, а то је да покуша да допре до сина.
Емоције које ова драма приказује су толико дубоке да је просто неверовано да су заиста стале на велико платно у свега 85 минута.
Тамо далеко, мелодија коју сам слушала у основној школи од учитеља. Речи које веома добро знам. Потресни стихови о страдању оца и сина, су речи које се преносе кроз генерације како никада не бисмо заборавили. Ово велико ДЕЛО на великом платну, са сценама нестајања српске војске усред зиме и глади, зарад СЛОБОДЕ – је дело које ће се прености генерацијама да не бисмо заборавили!
Слобода стицана вековима кроз страдања је наслеђе које, не само да мора да се сачува од заборава, већ је наслеђе које треба да живи у сваком од нас.
Љиљана Радун
