Након одлуке Сједињених Држава о увођењу додатних царина на кинеску робу у вредности од више од 300 милијарди долара и након што је америчко Министарство финансија Кину званично означило „валутним манипулатором“, глобална финансијска тржишта су реаговала оштром распродајом. Питање је да ли је ово почетак правог валутног рата који ће изазвати нови финансијски цунами, једнако лош, ако не и гори, од кризе Леман брадерса којом је започела светска економска криза 2008. године. Тајминг се опет поклапа са ескалацијом геополитичких обрачуна између Вашингтона и Венецуеле, Индије и Пакистана око Кашмира, Турске и Сирије, али и Турске и Кипра, као и са ескалацијом тензија између Хонгконга и Пекинга. Да ли смо на прагу такозване „савршене олује“ која ће изменити глобални поредак успостављен након 1945. године?
Након прекида трговинских преговора између Вашингтона и Пекинга крајем јула, амерички председник Доналд Трамп објавио је своју одлуку о увођењу додатних царинских санкција на преосталу кинеску робу у вредности од 300 милијарди долара. У том тренутку Народна банка Кине (PBOC) пустила је да курс јуана падне испод психолошке границе од седам јуана за један долар. Она је држала вредност валуте изнад седам јуана дуже од једне деценије како би се стабилизовали трговински токови у САД. То је изазвало да америчке акције доживе једнодневни пад од преко 3 одсто, губитке у вредносним папирима од преко хиљаду милијарди долара и нагли пораст цене злата, будући да су инвеститори почели да се припремају за оно што би могло прерасти у опасан валутни рат са другом највећом светском економијом. Поред тога, влада у Пекингу је наложила државним купцима да прекину са куповином америчких пољопривредних производа, насупрот ранијим обећањима да ће увозити веће количине. Такође, све је већи број доказа који указују да Пекинг отежава пословање одређеним страним фирмама у Кини.
ПСИХОЛОШКИ, НЕ ФИНАНСИЈСКИ РАТ
Иако је Народна банка Кине у наредна два дана кренула да зауставља пад женминбија (званичан назив кинеске валуте, прим. прев.), ублажавајући страхове да ће избити свеобухватни валутни рат, у моменту писања овог текста делује да ће кинеска валута оштро изгубити вредност, што би извршило велики притисак на друге азијске извозно оријентисане економије као што су Јапан, Јужна Кореја и Индија. Истовремено, Хонгконг, као специјални финансијски прозор Кине према западним тржиштима, налази се на ивици ванредног стања и војне интервенције Народноослободилачке војске Кине како би се окончали вишенедељни протести против нових закона који би ослабили договорене одребе о аутономији Хонгконга. Увођење ванредног стања у једном од главних азијских финансијских центара не би било добро за напоре Кине да се кинеска валута прихвати као главна резервна трговинска валута, што представља камен темељац дугорочне стратегије Пекинга. То такође неће помоћи Кини на задатку да привуче стотине милијарди долара страних инвестиција у своје обвезнице и берзе.
Оно што још увек није јасно јесте да ли ће овај низ догађаја најавити крај глобализације светске економије на којој је Кина изградила своју импресивну економску експанзију у последње три деценије. Једно од кључних питања је како ће најновија екслација економских тензија између Вашингтона и Пекинга утицати на дугорочну стратегију претварања кинеске валуте у главну светску резервну валуту, што је кључни корак за будућу способност Пекинга да се у потпуности интегрише у глобална тржишта капитала и настави са својом амбициозном Иницијативом појас и пут.
Ево шта указује да омогућавање женминбију да пробије критичну границу од седам јуана за један долар пре представља психолошки него свеобухватни финансијски рат.
Након година покушавања, Кина је почетком 2016. године коначно успела у томе да женминби постане једна од само пет светских валута (поред америчког долара, британске фунте, јапанског јена и евра) које сачињавају корпу резревних валута ММФ-ових специјалних права вучења (SDR). Циљ је био да женминби полако почне да потискује долар у глобалној трговини. Да се то догодило, био би то велики корак за Кину као глобалну финансијску силу и довело би до значајног смањења улоге америчког долара и америчког утицаја. Од 1945. године америчка глобална хегемонија почива на два стуба – америчкој војсци као доминантној сили у свету и долару као светској резервној валути.
Од споразума из Бретон Вудса 1944. године, амерички долар је постао доминантна валута у светској трговини и у резервама централних банака у свету. Многи су предвидели да ће се увођењем евра пре готово две деценије окончати доминација долара, а тиме и огромна предност САД која им је омогућује да њихов буџетским дефицит финансирају други, укључујући и Кину чији трговински суфицит у доларима неминовно одлази на куповину дуга америчког Министарства финансија. Али будући да је грчка криза након 2010. открила велике недостатке у финансијској архитектури еврозоне и слабости банака из ЕУ, вероватноћа да ће евро постати алтернатива долару је у фази стагнације.
Последњи подаци ММФ-а показују да је долар и даље заступљен у неких 61 одсто резерви свих централних банака у свету и да и даље доминира у глобалној трговини са 40 одсто од укупног платног промета, док је евро заступљен са 30 одсто, укључујући и огромну унутрашњу трговину унутар ЕУ. До 2018. године кинески женминби је имао мање од два одсто удела у глобалним плаћањима и чинио око један одсто резерви у централним банкама широм света. Ово ће сада бити од виталног значаја за Кину, јер ће од ове или следеће године 25-годишњи трговински суфицит без преседана прерасти у дефицит.
Суфицит текућег рачуна одредио је економски успон Кине и њен статус главног извора глобалног кредитирања, јер је Народна банка Кине (PBOC) своје рекордне извозне вишкове улагала у стране активе, углавном у државне обвезнице, од чега велики део отпада на државне обвезнице САД-а. Неки економисти упозоравају да би Народна банка Кине могла да употреби своје финансијско оружје против америчког притиска тако што би се отарасила америчких обвезница процењених на 1,3 хиљаде милијарди долара, што је процес који би вероватно водио ка колапсу америчке економије. Међутим, такви драматични потези су мало вероватни, јер би Кина извукла најдебљи крај. Такав потез не само да би оборио вредност америчких обвезница у кинеском власништву, већ би и довео у питање могућност Кине да привлачи стотине милијарди евра страних инвестиција у своје тржиште обвезница.
КИНА УЛАЗИ У ЕРУ ДЕФИЦИТА
Кина ће ове године вероватно остварити трговински дефицит, први пут након 25 година. Текући рачун, збир трговинских биланса и токова капитала, био је изузетно позитиван за Кину још од средине деведесетих година када је постала „светска радионица јефтине радне снаге“.
Ове године се први пут након готово 25 година очекује да ће Кина остварити трговински дефицит. То није мала ствар. Нови извештај Морган Стенлија, банке са Волстрита, процењује да ће Кина морати да привуче милијарде долара страних инвестиција како би уравнотежила раст дефицита. У извештају се наводи: „Због текућег преласка на економију засновану на потрошњи и смањења штедње услед старења становништва, трговински дефицит Кине би до 2030. године могао достићи 1,6 одсто БДП-а – или 420 милијарди долара“. Ако је ово тачно, то би била огромна промена за Кину. У погледу суфицита у извозу робе, Кина се већ спустила са суфицита од 10 одсто БДП-а у 2007. (пре велике финансијске кризе) на 2,9 одсто у 2018. години. Ове године би могла остварити мали дефицит.
Данас су стране инвестиције у кинеске државне обвезнице мале и износе око 35 милијарди долара. Морган стенли процењује величину кинеског тржишта обвезница – који представља срце дужничког система – на преко 12 хиљада милијарди долара, сврставајући га на треће место, иза јапанског са 13 хиљада милијарди долара и америчког са 40, али испред британског или француског тржишта.
Пошто ће се кинеска економија у наредних неколико година суочити са великом променом и дефицитом текућег рачуна, она мора бити у стању да привуче приливе страних инвестиција у свој државни дуг. То је потенцијално велики проблем. Ово је такође главни разлог иза напора Кине да развије најсавременију индустрију садржану у стратегији Направљено у Кини 2025, која је стварна мета трговинског притиска Вашингтона.
У овом тренутку све личи на високоризично финансијско надметање ко ће пре трепнути између Пекинга и Вашингтона. Чини се да је Си Ђинпинг одлучио да спусти лопту и издржи до америчких председничких избора следеће године, у нади да ће Трамп изгубити од неког прокинеског демократског кандидата. У сваком случају јасно је да се овде не ради о некаквој трговинској неравнотежи у односу Кине са Сједињеним Државама, већ о нечему много већем.
Вилијам Енгдал – стратешки консултант и предавач, дипломирани политиколог Универзитета Принстон и аутор бестселера о нафти и геополитици.
Превео Радомир Јовановић
