Од „Жена у црном“ до „Катарин“ – Улога феминистичких организација у обликовању прозападне политике на Балкану и Кавказу
Колико новца и којим каналима добијају српске и јерменске прозападне невладине организације како би кроз наоко безазлене пројекте извршиле цивилизацијску конверзију сопственог народа?
Петог октобра су либерално-грађански лицемери у ритуалном националном самопорицању, родољубље прогласили најгрубљим изразом примитивизма, а српску шајкачу која је ослободила Косово и прошла албанску голготу изложили општем презиру. Алтернатива је била безлична либерална интернационала – пример савршеног друштва које одговара модерном тренутку. Чињеница да се овакав модел друштва, једино прихватљив Колективном западу, гуши у декаденцији, испоставило се да није препрека – већ препорука. Ексклузивно право на национализам задржале су тек поједине западне државе.
ОД ЖЕНСКИХ ПРАВА ДО НАЦИОНАЛНЕ ИЗДАЈЕ
Феминистички покрети на Балкану, посебно Србији, и земљама бивше Југославије имају дужу традицију, а зачеци онога што данас називамо либералном интеранционалом могу се пронаћи у комунизму. Од ратова деведесетих година, ове друштвене иницијативе за заштиту права жена и мањина, постале су опасно оружје у рукама креатора геополитичких агенди Колективног запада или прецизније Велике Британије. Због специфичности географског положаја, историје, идентитета и културе – посебно интересантним за ову врсту експеримента показале су се Јерменија и Србија.
„Жене у црном“, у Јерменији имају свој аналог у организацији „Катарин“ која је најилустративнији пример како се феминизам и борба за права жена у политици користе као средство за спровођење западне агенде. Иза ових организација стоје добро познати борци за демократију – Национални демократски институт (NED), USAID, Сигрид Раусинг Труст, Форин офис Велике Британије, као и бројне западне амбасаде попут британске, америчке, норвешке и шведске. Пројекти које они финансирају не односе се само на подршку женским правима и питањима равноправности, већ и на обликовање политичке елите која би била кадра да обезбеди политичко окретање Западу, слабљење националног идентитета и направи отклон од руског утицаја и традиционалних вредности.
Програм „Катарин“, настао у Јерменији 2020, није само финансиран, већ и осмишљен у кабинетима две западне организације које сличне пројекте штанцују по целом свету – Националног демократског института (NED) и USAID-а. «Катарин» наводно промовише женско лидерство и равноправан положај жена, посебно у мање развијеним срединама. Дубљи увид у рад ове структуре говори да је циљ сасвим другачији- обликовање политичког курса Јерменије преко жена политичара, а у складу са западним интересима. За потребе мењања свести народа, Запад, Европска унија, САД и Велика Британија нештедимице усмеравају новац у овакве пројекте, очекујући од преваспитане елите- политичара, новинара и активиста – да постану саучесници у урушавању националних интереса. Међу женским политичарима и активисткињама повезаним са програмима за политичко јачање жена у Јерменији најзвучнија су имена Соне Газарјан, Ларе Ахаронијан, Оље Азатјан, Грете Геворгијан, а затим и Гајане Маркосијан, једне од носиоца програма „Катарин“. Допринос ових жена у мењању политичких токова у Јерменији није ни мали ни занемарљив. Најтачније би било рећи да је велики део заслуга за депласирање значаја Нагорно-Карабаха кога у Србији препознају као Јерменско Косово – припада управо овом кружоку који је следећи западни правац покушао да обесмисли борбу за заветну земљу, али и руске покушаје кориговања јерменске политике. Звучи немогуће, али истина је да су оне то постигле кроз рад на програмима о родној равноправности, оснаживању жена путем пасивно-агресивног феминизма и промовисања ЛГБТ заједнице.
АГЕНТИ У ЦРНОМ
У Србији једна од првих и најутицајнијих организација овог типа „Жене у црном“, основана је 1991. године у Београду, у јеку грађанских ратова на простору бивше Југославије. Првобитно, ова група се представљала као пацифистички покрет који је водио кампању против рата, сукоба и национализма. Убрзо, још у току рата, показали су да је једини национализам који им смета онај српски. Наиме, протести и позивање на одговорност за ратне злочине тицали су се само српске стране, док су се злочини почињени од стране муслимана и Хрвата, касније Албанаца са Косова и Метохије или прећуткивали или минимизирали.
Уз подршку међународних организација, посебно оних из западне Европе и Сједињених Америчких Држава, „Жене у црном“ су брзо стекле наклоност светске јавности али и бројне спонзоре, посебно оне из редова британских фондација. Окончањем рата није, како се могло очекивати, стављен катанац на ове организације. Напротив, тек тада се захуктава њихов активизам. Иако су у јавности наступале као група која се залаже за мир, женска права, демократију и правду према жртвама ратова, убрзо је постало јасно да су њихове активности усмерене на заокрет српске политике према Западу и уједно слабљење српског утицаја у региону.
СИЛОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
У Србији, на простору Косова и Метохије, али и у региону, Босни и Херцеговини, Хрваткој, као и у Црној Гори, постоје бројне НВО које су такође финансирају са Запада, и које следе курс колега из Србије. Њихова интерпретација историје трпи само верзију по којој су „Срби зли окупатори и злочинци“. Традиционално, сваке године 11. јула, Београд је сведок скаредних активности “Жена у црном“, Хелсиншког одбора за људска права, Фонда за хуманитарно право, Иницијативе младих за људска права и бројних других, које клечећи пред Западом моле опроштај за наводне српске злочине почињене широм простора бивше Југославије. Сличне акције организују се и у суседним земљама. Ниједна од ових НВО никада није направила неку акцију везану за Јасеновац, злочин у Братунцу, „Олују“, „Бљесак“, погром Срба са Косова и Метохије или „Жуту кућу“. Причати о српским жртвама напросто није исплативо, али зато пропаганда која од Срба прави геноцидан народ – јесте. Количина новца која се слива за потребе расрбљивања може објаснити чињеницу да је из неколико поменутих кровних организација проистекао низ нових. Неке од њих имају значајан утицај на политичка кретања у нашој земљи.
Носећи на „нејаким“ плећима идеолошке стубове антинационалне кампање- Соња Бисерко, Наташа Кандић, Сташа Зајовић и Весна Пешић – с правом назване „четири јахачице апокалипсе“- имале су запажену улогу у ширењу представе о Србима као геноцидном народу који је водио освајачке ратове. Чињеница да на местима где су поменути ратови вођени више нема Срба, њих не обеспокојава. Запад још мање. Са изгласавањем Резолуције о наводном геноциду у Сребреници Запад је добио пропагандно оружје којим може, у било ком тренутку, покренути нове нападе на Србију – дипломатске, економске или чак војне.
СЛУЧАЈ ТЕПИЋĆ
Лидерску позицију у НВО сектору већ неко време преузима Иницијатива младих за људска права (YIHR), која је основана 2003. године. Док су „Жене у црном“ деловале кроз отворене протесте и јавне акције, Иницијатива се определила за суптилнији приступ, кроз културне пројекте и едукацију. Њихов рад, финансиран од западних фондација, укључује изложбе о ратним злочинима, фестивале тзв „косовске“ културе, наравно, ту је и издавачка делатност и све то је прилагођено млађој публици кроз идеју „помирења и сарадње“. Посебно забрињава њихова орјентација на индоктринацију младих, што је део дугорочнијих планова Запада за обликовање будућих генерација на Балкану. Шема је следећа: изазвати кризу, сиромаштво, последично пад морала народа и отворити простор за куповину људи. Захваљујући таквом деловању политика се у Србији свела на продају националних интереса.
У Србији, као и у Јерменији, веза између прозападних политичара и организација које наводно промовишу људска права и демократију је очигледна. Савршен пример таквог деловања јесте Мариника Тепић чија је политичка каријера директан резултат утицаја организација попут „Жена у црном“ и „Антифе“. Њено деловање, посебно на међународном плану, сведочи о томе како се ти „стипендисти“ користе за спровођење западне агенде унутар Србије. Она је недавно предводила делегацију која је позвала ЕУ и САД да се умешају у изборни процеса у Србији, незадовољна резултатима истих, што представља директан удар на суверенитет Србије и мешање у унутрашњу политику (посебно имајући у виду како се спроводе избори у ЕУ, а посебно у САД, и да Запад нема никакав кредибилитет да спроводи истрагу на нашем терену).
СОЛИДАРНЕ СА СЕПАРАТИСТИМА
Немала улога припала је и Софији Тодоровић из „Иницијативе младих за људска права“, која кроз сарадњу са албанским сепаратистима у Прешеву, Медвеђи и Бујановцу промовише њихове безумне захтеве. Захтеви попут признавања уџбеника са тзв Косова или обавезног учења албанског језика за Србе запослене у општинама само су пример како ове организације, кроз наизглед неутралне пројекте за „људска права“, доприносе дестабилизацији Србије. Интересантно је и то да су ове иницијативе у Србији, као и у Јерменији, осим на младе, жене и осетљиве групе фокусиране и на сеператистичке групације. Кроз програме који наводно настоје да направе позитивне кораке ка помирењу, као што је случај са Иницијативом младих за људска права, уредно се штампају некакви извештаје о угроженим мањинама, сексуалним или националним, који касније нађу своје место у западним и регионалним медијима као релевантан извор информације. Ова релеватна истраживања финансирају исти који публикују резултате.
Организације попут „New Generation“ у Јерменији такође под маском заштите ЛГБТ, и људских права, промовишу вредности које су у суштини супротне традиционалним вредностима тих друштава, и исто као и Иницијатива, служе да ослабе читаво друштво. Ма како то наизглед звучало наивно, али истина је да се друштво које је изгубило свој ослонац и поверење у институције, осећа изгубљено и срља у пропаст. Све ово сведочи о томе да су ове организације у Јерменији, Србији и Русији, под маском феминизма, демократије и људских права, заправо инструменти за спровођење страних геополитичких агенди, које уместо да доприносе напретку, оне дестабилизацију државе.
ПРСТИ МИ-6
Једна од најпознатијих фондација која делује у Србији и широм Балкана је „Сигрид Раусинг Траст“. Ова фондација, основана од стране Британке Сигрид Раусинг, игра битну улогу у финансирању бројних невладиних организација које се баве заштитом људских права, феминизмом и пацифизмом. Њихове донације су често усмерене на организације које заступају антинационалне ставове, нарочито оне које се супротстављају интересима самих земаља, попут Србије. „Сигрид Раусинг Траст“, је један од првих и највећих спонзора НВО „Жене у црном“, „Фонда за хуманитарно право“, „Иницијативе младих за људска права“ и бројних других које су се деценијама трудиле да наметну идеју о Србима као кривцима за ратове 1990-их.
Британска подршка није ограничена само на једну фондацију. Поред „Сигрид Раусинг Траст“, ту су и „Томсон фондација”, “British Council” затим британска амбасада, Министарство спољњих послова, односно Форин офис. Најзначајније организације свакако су НЕД, УСАИД, а недавно је откривено, о чему је писао британски истраживачки портал Грејзон, да МИ6 има посебно одељење у Министарству иностраних послова Велике Британије које је задужено за финансирање разних пројеката. У Србији је то случај са БИРН, док је у Русији ситуација доста другачија. За разлику од Србије и Јерменије, Русија има закон о страним агентима, па је тако шесторо запослених у британској амбасади у Москви депортовано по хитном поступку.
КОНСУЛТАНТ ЗА ИСПРАВЉАЊЕ ОРЈЕНТАЦИЈЕ СРБА
Документи до којих је дошла Федерална служба безбедности Русије и истраживања руске платформе „Рибар“, показују да су британски обавештајци, прикривени као дипломате у Москви, координисали активности усмерене против интереса Русије. Операције су се спроводиле под окриљем Директората за Источну Европу и Централну Азију, уз активно учешће медијских кућа попут Би-Би-Сија и Ројтерса, те и истраживачке групе Белингкет. Према сазнањима, ове активности нису биле ограничене само на Русију, већ су обухватале и Балкан, где су креиране медијске мреже под британским утицајем како би се отклонио руски утицај.
Оглас који је објавила Америчка агенција за међународни развој делује шокантно. Наиме, USAID јавно тражи програмског консултанта са задатком да „исправи оријентацију Србије“ и усмери је ка западним интересима, посебно у контексту глобалних сукоба и растућих тензија у Европи. Ово је отворена најава политичке интервенције у Србији. Ова иницијатива иде даље од обичних „развојних програма“. За 141 милион долара, колико је предвиђено медијима и НВО у Србији, тражи се једно- директна манипулација јавним мњењем и креирање новог политичког курса.