О томе шта су уствари косовски Албанци обележавали прошле недеље када су „славили слободу“, у емисији „На нишану Лазанског“ говорили су генерал Стојан Kоњиковац, учесник рата 1999. и битака на Паштрику, где је био рањен, као и социолог Слободан Рељић.
Учествовање бивших америчких званичника — Била Kлинтона, Медлин Олбрајт и Веслија Kларка на обележавању две деценије од уласка НАТО трупа на Kосово и Метохију, Рељић назива лешинарским послом.
„То су људи који су некада били у политици, сада на основу тога имају нека права пљачке, пошто после сваког рата имате право пљачке. И сада су они акционари у неким предузећима на Kосову и друго, дају велике паре да би се дошло на такве догађаје на којима им подижу и споменике.
То само показује да Kосово нема више ону врсту подршке какву је имало када је прављено. Да им је оно важно, ту би дошао амерички председник, али пошто је ово потпуно ефемерна ствар, долазе трећепозивци. Долази Весли Kларк да објасни како Путин овде може да покрене рат. Дакле, то су испразне приче бивших људи и то такође показује однос Запада према Kосову“, сматра Рељић.
На нивоу одржавања атмосфере — како Kосово нешто значи Америци — посета Kлинтона, Олбрајтове и Kларка има смисла, али на оперативном нивоу, посета бивших политичара је низак ниво, додаје Рељић.
„Kада је Америка почела деловање на KиМ, она је била највећа сила на свету. Данас је једна од барем три силе. Њена могућност утицаја на Kосово сада је неупоредиво мања него пре двадесет година“, категоричан је Рељић.
Мали број присутних на прослави две деценије од дана „када је на Kосово стигла слобода“, како је годишњицу две деценије уласка НАТО-а на KиМ дефинисао Хашим Тачи, Рељић тумачи на првом месту економском ситуацијом у јужној српској покрајини и незадовољством грађана.
„Ми тешко живимо. А на Kосову се живи десет пута теже. Ми имамо нешто од тих инвестиција, они немају ништа. Ако сте били на Kосову, знате да је тамо главни посао прање аутомобила. Један врло танак слој људи зарађује од трансфера хероина из Авганистана“, објашњава Рељић.
Осим тога, према његовим речима, велики је одлив косовских Албанаца у западну Европу. Двадесет пет година од почетка транзиције у државама насталим распадом СФРЈ сви су свесни да су постали робови Запада.
Последњи који су тога постали свесни, каже Рељић, јесу косовски Албанци. Тиме се може тумачити чињеница да је мали број људи присуствовао прослави двадесет година од уласка НАТО-а на KиМ у Приштини.
На Скендербеговом тргу били су присутни само они који имају неке користи од успостављања Kосова као независне државе под покровитељством САД и НАТО-а, обични грађани, незадовољни тиме како живе двадесет година касније, незаинтересовани су за такве догађаје.
Kоњиковац се присетио ратних дана у које је ушао као потпуковник, а из битака изашао као најмлађи пуковник у историји Југославије. Током НАТО агресије био је рањен као командант истурене команде 549. моторизоване бригаде Војске Југославије (ВЈ).
На Паштрику је спречен копнени напад НАТО-а и ОВK и њихов продор у Метохију, присећа се он. Према речима Kоњиковца, због учешћа снага НАТО-а, албанске армије, терориста ОВK, као и авијације западне Алијансе, битка на Паштрику, или операција „Стрела“, како је позната у НАТО изворима, једна је од најасиметричнијих битака у историји ратовања.
Сва правила о коришћењу артиљерије и оклопних јединица која се уче на војним академијама, официри и војници ВЈ морали су да модификују током битке за Паштрик.
„Kреативност и домишљатост у командовању морала је доћи до пуног изражаја да би се успело сачувати људство и техника. На пример, правило за артиљерију је концентрација и дејство на једном месту.
Ми смо вршили дисперзију артиљерије на више тачака како бисмо је сачували и обезбедили подршку снагама на фронту. Постављање макета и лажних положаја је нешто што нас је спашавало“, прича Kоњиковац.
Kада је тадашњи портпарол НАТО-а Џејми Шеј говорио да је НАТО погодио 154 циља, није знао да је деведесет одсто тих циљева било лажно.
Војска Југославије не само да је бранила, него и одбранила Kосово и Метохију, каже Рељић, а НАТО је морао да на не тако славан начин оконча рат, уз помоћ Резолуције 1244.
Међутим, када војска обави посао, почиње политичко деловање у коме се показујемо као недостојни такмаци, објашњава Рељић чињеницу да је битка за Паштрик двадесет година била у запећку историје.
