Пријатељ се недавно преселио у нови стан и позвао ме у госте, да то мало „залијемо“, како већ ред и добри обичаји налажу. Дао ми је адресу и уверио ме како ћу је без проблема наћи, само треба да ухватм „шестицу“ и сиђем „код Цветка“. Наравно, схватио сам да је реч о Цветковој пијаци, иако никада раније нисам био у том делу града. Уосталом, нема тога ко није чуо за Цветкову пијацу!
И тако ухватим ја трамвај, клацкам се лагано, уживам у вожњи гледајући кроз прозор и недуго након Вуковог споменика спазим пијацу. Таман сам се спремио да сиђем, срећан јер сам прилично брзо стигао, кад случајно погледом окрзнух аутомат за очитавање карата, пише – Ђерам пијаца. Ау, то није та пијаца! Натраг на „осматрачницу“.
Након додатних десетак минута панорамског разгледања Булевара краља Александра, угледах још једну пијацу. Поучен малопређашњим искуством, за сваки случај погледах на онај аутомат, кад оно пише – Пијаца Звездара. Па је л’ могуће? Колико још пијаца до Цветкове пијаце? И тако, мало по мало стигох и до последње станице, а Цветка нигде. Онако збуњен, замолих возача за помоћ и он ми љубазно објасни да се „Цветкова пијаца“, заправо, зове „Пијаца Звездара“ и да је требало ту да сиђем. Поцрвенех од стида. Али опет, ако се зове Звездарска, зашто је сви називају Цветковом пијацом? И ко је уопште тај Цветко? Огдовор на ово питање ми је дао мој прјатељ чиим сам стигао на одредиште.
Упознајте Цветка
Цветко Јовановић је рођен 1862. године у селу Лабуништу, код Струге, у данашњој Македонији. Када је одрастао, доселио се у Београд и код Правног факултета отворио пиљарницу. Како је посао добро ишао, купио је комад земљишта на Врачарском пољу и 1902. године отворио истоимену кафану. Та кафана је убрзо постала надалеко позната као Цветкова механа, а красили су је слика Краљевића Марка и текст – вино пије Краљевићу Марко, пола пије, пола Шарцу даје. Башта кафане је била тамо где се данас налази Цветков базар.
Цветко је очигледно био човек с визијом и истанчаним осећајем за бизнис. Увидевши значај електрификације и саобраћаја, увео је електричну струју у овај део града и поставио шине за трамвај број 6, који је водио дирекно до његове механе. Посао је цветао, Цветково богатство је расло, а имање се ширило. Кућа му се налазила непосредно иза кафане, а имање се простирало до данашњег Дома здравља Звездара. И данашња пијаца Звездара је била у његовом власништву. Отуд и народско име пијаце.
Међутим, „није срећа пара пуна врећа“. Заправо, Цветкова судбина била је итекако тужна. Имао је четворо деце и ни једно није дуго поживело. Ипак, он се трудио да чини добро за целокупну заједницу. Основао је Фонд Цветка Јовановића и жене му Стефане. Један део новца из Фонда је био намењен подизању нове и помоћи старој цркви у родном Лабуништу, а други изградњи велике зграде за ренту. Приходи од ренте би се давали храму Покрова Пресвете Богородице, Друштву за подизање храма Светог Саве, школама, обдаништима, сиромашнима као и у друге хуманитарне сврхе. Цветко је био велики добротвор и носилац Ордена петог реда Светог Саве због изградње насеља Краљ Александар. Због својих заслуга припала му је част да једна улица носи његово име.
Цветко Јовановић је умро 1938. године, а десет година након његове смрти највећи део његове имовине је национализован. Цветкови наследници су чак морали да откупе кућу од Општине да би у њој могли да живе. Цветкова задужбина је припала Министарству просвете, кафана је преименована у Смедерево, пијаца прекрштена у Звездарску, а улица која је носила његово име, данас носи име Слободанке – Данке Савић.
Међутим, дела Цветка Јовановића нису заборављена и упркос свему, његово име је остало дубоко укорењено у народу. И треба да буде, јер је Цветко био велики човек. Стога, када следећи пут будем ишао у посету свом пријатељу, зауставићу први слободан такси и поносно рећи – до Цветка, молим Вас!
Слободан Милошевић
