Амбасадор Рашид Хасан Пур Баеи је посебно истакао српско гостопримство и навео је да се ни у једној земљи у којој је службовао није осећао овако пријатно
Његова Екселенција, господин Рашид Хасан Пур Баеи, амбасадор Ирана у Србији, ускоро напушта нашу земљу, након веома успешно обављене дипломатске мисије у њој. Имали смо ту част да при самом крају свог мандата да ексклузивни интервју за наш портал у коме смо се дотакли различлитих тема, од односа две државе и народа, наших сличности и разлика, преко најзначајнијих глобалних питања, па све до тога шта је све потребно једном човеку да би био успешан дипломата своје земље.
Ваша Екселенцијо, хвала Вам што сте пристали на разговор за портал 24седам.
Желим Вам добродошлицу. Хвала Вама што сте нам омогућили да овако разговарамо.
Какве утиске носите из Србије на крају Вашег мандата – шта је то што Вам се највише свидело у нашој земљи и што ће Вам недостајати након одласка?
Боравим овде приблиижно пет година, иако наши мандати уобичајено трају три до четири године. Могу да кажем да је ово вероватно моја последња мисија ван Ирана. Био сам на различитим мисијама, са различитом дужином боравка у неких пет, шест земаља. Све земље имају неке заједничке карактеристике, као и неке посебности које важе за сваку државу појединачно. Сваки човек се васпитава и одгаја се у оквиру сопствене културе и у својој земљи, али тако да може да се прилагођава одређеној култури и изван своје земље. У зависности од начина како је одгојен и васпитан у својој земљи, на исти начин усклађује своје односе са земљом у којој борави и у коју одлази.
У неким земљама у којима смо боравили смо се осећали веома комотно, у неким другим уопште нисмо били комотни, а Србија спада у ону групу земаља у којој смо комотно и лепо живели и осећали смо се као да смо у својој земљи. Тај осећај присности, љубазности и гостопримства који осећамо овде много годи и у складу је и са нашим обичајима, културом и менталитетом. Ми имамо доста сличности са Србијом у обичајима, култури и менталитету. На моје задовољство и сви они који су били пре нас овде, као и колеге са којима тренутно радимо деле идентичан став и мишљење о томе.
Како бисте описали тренутно стање односа између Србије и Ирана – шта је то што нас спаја? У којим сферама видите простор за додатно унапређење сарадње?
Сви међудржавни односи имају неки темељ на основу ког се даље надограђују ти односи.Та база и темељ наших односа су заједничка гледишта и ставови по многим различитим питањима. У то спада, примера ради, слободарски дух и независна политика када је реч о спољној политици и односима према другим државама. Увек се боримо против чињења зла и потребе за доминацијом. То чини софтверски део наших односа, а управо је тај део нешто што је увек одржавало чврстим наше односе. Поред тога, ми имамо у различитим областима конкретну сарадњу – у науци, култури, образовању, спорту, трговини, економији, па и у политици, делимо заједничке ставове.
На срећу, у свим тим областима смо сведочили последњих година веома доброј сарадњи између нас. У томе смо увек имали подршку Владе Републике Србије као и народа у Вашој земљи. То је створило једну позитивну атмосферу која је омогућила да се односи развијају, без обзира на сва ограничења, попут санкција и различитих притисака. Наше две земље имају различите предности у односу на друге земље, и то у различитим областима. Те предности могу бити у служби даљег унапређења односа. На пример Ви у областима попут спорта и пољопривреде имате веома значајне компаративне предности у односу на друге и то може бити значајно за додатно унапређење наших односа. Док ми у областима енергетике, нафте, петрохемије, грађевинским материјалима имамо веома повољне предности, што такође може бити у служби додатног унапређења наших односа.
Те предности које ми имамо, сваким даном су све видљивије и у Србији и у Ирану. Сведоци смо тога да на различитим сајмовима који се одржавају у нашим земљама све веће је интересовање наших фирми за појављивање на њима. Обим наше тговинске размене је у последње две године сто одсто повећан. У политичкој сфери имамо бројне међусобне посете различитих делегација, и све то даје добру перспективу за будућност наших односа. Две земље имају многобројне разлоге за сарадњу, а немају ниједан разлог да не сарађују. Наравно, не можемо занемарити ограничења која постоје, санкције и притиске, али то не значи да ће се наше две стране предати и да неће сарађивати, упркос тим ограничењима.
Ситуација у свету је веома нестабилна, посебно на горућим тачкама попут Украјине и Блиског истока. Све чешће чујемо тврдње да је Трећи светски рат већ почео. Сматрате ли да смо на ивици глобалног понора или гајите наду да језик дипломатије на крају може надјачати језик силе?
Ако бисмо мало дубље анализирали, морали бисмо констатовати да садашњи светски поредак није у стању да се носи са новим околностима које су настале. Свет не стагнира, већ се налази у непрекидним променама, тако да мора се створити структура која одговара овим променама. Неке од структура које данас постоје у свету имају корене из доба Хладног рата. Иако сви тврде да смо превазишли доба Хладног рата, још увек нема институција које су га превазишле и које одговарају садашњем тренутку.
Толико тензија и сукоба којима сведочимо, говоре у прилог томе да не постоји адекватан светски поредак који одговара данашњим захтевима времена. Још увек многи покушавају да сачувају своју доминацију и хегемонију, али морају да схвате да свет више то не прихвата и не трпи. Не можете занемарити нове играче и силе на глобалном плану које су се појавиле, већ морате и њих узети у обзир. Чињеница да смо на ивици понора нам говори то да морамо да мењамо светски поредак, али се надам да до те промене неће доћи ратом. Докле год не постоји правда, а постоји хегемонија, и докле год имамо оне који мисле само на сопствене интересе, док год постоји право вета – дотле ми немамо адекватно решење, које се мора пронаћи и те препреке морају да се отклоне. Погледајте рат у Украјини и запитајте се шта је довело до тог рата и да ли је тај рат могао бити спречен.
Чини се да није било довољно разума и памети и због тога је избио овај рат. На жалост у историји постоји велики број лекција и примера, али нико не жели да учи из тих примера. Корен великог броја ратова је у томе што се неки народи изолују, омаловажавају, уводе им се санкције, покушава да им се промени поредак и наметне нови, и то је доводило до ратова. Сада смо сведоци настајања нових сила попут Кине, или земаља као што су Бразил,. Индија, Иран, Јужна Африка.
Оне се не могу занемарити и не узети у обзир. Те земље желе да имају своју улогу и удео у светском поретку и докле год се и њихови интереси не уваже, ништа се неће променити на боље. Када год је у историји требао да настане нови поредак, то се успостављало неким ратом, али надамо се да се то овај пут неће десити и да ће успостављање новог поретка овај пут бити мирно.
Прошло је више од годину дана од 7. октобра, након ког траје, сада се већ чини, свеопшти рат на Блиском истоку. Осим Појаса Газе, сукоб се проширио и на Либан, а догодило се и неколико директних међусобних напада на релацији Израел-Иран. Каква је позиција Ирана – шта је предуслов да би се пресекао блискоисточни Гордијев чвор и да ли је након свих ових догађаја мир уопште могућ?
Ако бисмо трагали за кореном сукоба у нашем региону и ономе што је узрок свега овога, дошли бисмо до једног јединог разлога. У том региону су у последњих скоро осамдесет година једном народу ускраћена сва могућа права.
Докле год су једном народу ускраћена сва могућа легитимна права, ту неће бити мира. Када бисмо мало погледали историју, не постоји начин да једном народу вечно одузмете сва права. Чак и ако то траје 500,600, па и хиљаду година, тај народ не само да неће нестати, него ће на крају бити и победник. Прича је крајње једноставна – докле год Палестина не добије своју државу проблем неће бити решен. Палестински народ се никада није смирио током свих ових година, већ се борио на различите начине како би поново стекао своја легитимна права. Показало се током свих ових година да политички разговори и дискусије, не само да нису дали никакав резултат, већ су још више закомпликовали ситуацију.
Покренута је прича о успостављању две државе, што су сви прихватили, али не постоји извршна снага да то спроведе у дело. Ово се дешава у нашем региону, тако да смо ми, хтели или не, умешани у то. Не само ми,. већ су и остале светске земље инволвиране у то, и своје бројне односе усклађују спрам ових питања. Политичка питања су испрепрлетана, тако да не можете безбедност једне земље одвојити од безбедности једног региона, па и целог света. Државе не могу бити индиферентне и незаинтересоване, јер имају међународну одговорност. Када не би било такве политичке одговорности, светом би вечно владали сукоби и хаос.
Постојеће међународне структуре не умеју адекватно да одговоре на ово тренутно стање, управо зато што Уједињене нације (УН) и друге међународне институције нису кадре да доносе адекватне одлуке и решавају проблеме, јер нпр. Савет безбеднсоти УН донесе неку одлуку, а Американци ставе вето на њу. Међународни суд правде је издао налоге за хапшење Нетањахуа и Галанта, а Американци су рекли да не прихватају те одлуке, тако да они апсолутно газе све норме међународног права, које су чак они сами креирали и усвојили.
У целој овој причи појавила се једна земља попут Ирана, која жели да (од)брани легитимна права палестинског народа, што многима није по вољи. Иран жели праведан мир и трага за његовом успоставом у региону. Докле год не буде успостављен трајни и праведан мир, уместо површних примирја која су као што су у медицини тренутни аналгетици, резултат тога ће бити рат и разноврсна дивљаштва каквих смо сви сведоци.
Погледајте каква се трагедија одвија у Гази и шта тај народ проживљава. Тај исти рат се проширује на Либан, а сутра може захватити и Сирју, Ирак итд. Јер логика владајућег поретка данас је логика силе и оружја. Онај ко се ослања на логику силе и оружја, па убија и разара, мора да схвати да се тај тренд не може наставити и та логика не може уништити дух једног народа. Поносе се тиме што користе разорне бомбе разараче бункера којима гађају стамбене објекте. То је ситуација у којој се налазимо. Ми знамо да је примирје које је успостављено пре пар дана у Либану крхко, али смо га поздравили. А зашто је крхко, па зато што корени и узроци тог сукоба и даље нису разрешени и они и даље постоје, а првенствено то мора да се реши.
Доналд Трамп се вратио у Белу кућу. Чини се да он има тврђи приступ према Ирану од демократа, које су договориле ЈЦПОА споразум 2015. године. Рекло би се, ипак, да ни Бајденова председничка администрација није скренула са курса Трамповог првог мандата у односу према Вашој земљи. Сматрате ли да ће односи Ваше земље са САД бити побољшани, да ће остати исти или ће бити погоршани након ступања Трампа на дужност?
Односи Ирана и САД се морају сагледати из више углова. Један је билатерални, други регионални, а трећи глобални. Имамо различите ставове по бројним питањима. Након победе Исламске револуције, Иран је изазвао све оне америчке политике које су неправедне и силеџијске. Знате да се САД директно мешају у унутрашња питања Ирана и да су директно учествовали у свргавању легитимно изабраног председника Владе Ирана (Мохамеда Мосадека 1954. године прим. аут.). САД нису спремне да прилагоде своју политику и уравнотеже је, већ очекују да сви остали своју политику прилагођавају њима. Они су заборавили да је прошло доба када су они били једина сила која је могла свима да наређује.
Уколико САД не буду мало ревидирале своју политику, наши односи не само да неће бити побољшани, већ ће бити погоршани, не само билатерално, већ и на регионалном и глобалном нивоу. Када бисмо ми одустали од своје политике и сопствених интереса, наши односи би били сјајни, што значи да би то било прихватање америчке доминације, а ми смо дигли нашу Револуцију управо да бисмо окончали доминацију и сачували своју независност.
У Америци се мењају тактике, али стратегија и општа спољна политика се не мења. Имамо већ једно искуство са Трампом, чије понашање одудара од свих правила, јер је његово понашање непредвидиво. Међународне околности су се промениле, па постоји могућност да будемо сведоци Трамповог прилагођавања тим променама. Не верујем да може бити темељне промене у америчкој политици. Желели бисмо да видимо окончање сукоба у Украјини, али такву перспективу засад не видимо. Трамп пружа беспоговорну подршку Израелу. Абрахамски споразуми су постигнути за време Трампа. Он је намеравао да односе Израела са арапским државама у региону нормализује. Све те арапске земље су очекивале да том нормализацијом буде решено и палестинско питање, али се то није десило. Иако не волим да будем песимиста, нисам уверен да ће долазак Трампа допринети миру и стабилности и смањењу тензија у нашем региону. Парола Америка на првом месту значи да све мора да буде у интересу САД и у њиховој служби, што је веома опасна порука.
Колико је у контексту регионалне стабилности значајан споразум који је Ваша земља потписала са Саудијском Арабијом и да ли је то што је тај договор о нормализацији постигнут посредством Кине јасан знак надолазећег мултиполарног света?
Иран и Саудијска Арабија се сматрају највећим играчима у нашем региону. Сарадња између те две земље је неминовна и мора да постоји, иако у неком тренутку она повремено застане и не буде на адекватном нивоу, али мора се враћати на пређашње стање сарадње, која мора бити перманентна. Обе државе имају довољно знања и разумевања тога да не могу бити непрекидно у конфронтацији. Кина је у томе имала посредничку улогу, она је посредовала да се тензије и конфронтације које су постојале окончају и да се постигне договор. Оног момента када се Кина укључила у посредовање, обе стране су подржале ту иницијативу и приступиле разговорима. Кина је својим посредовањем показала да има довољну моћ и капацитете да игра значајну улогу у решавању међународних проблема и да се појавила као један од главних играча на глобалном плану. И друге земље поздрављају појаву нових сила и светских играча, јер им то омогућава много већи маневарски простор. Имали смо пример таквог деловања за време Хладног рата, када се појавио тзв. Трећи пут, који је преферирала и бивша Југославија, и то је омогиућило многим земљама простор за дисање и слободније деловање и то говори у прилог томе да је потребно створити нови, адекватнији поредак, који ће бити у складу са актуелним стањем у свету.
Исламска Република Иран је дом бројних народа који живе у складу и имају своја права и очуване посебности, али у одређеним подручјима постоје и сепаратистичке тежње, вероватно додатно подстакнуте спољашњим утицајима. Како се Иран носи са претњама својој безбедности, попут сепаратиз(а)ма, тероризма, покушаја обојених револуција итд. ?
Иран је територијално огромна земља, а такође има бројно становништво и разноврсне етничке групе које у њему живе. Припадници свих етничких група сматрају себе Иранцима и сматрају да припадају Ирану, тако да лично сматрам да они који живе у Ирану немају сепаратистичке тенденције, али желе да стекну своја легитимна права, јер те етничке групе имају различите религије и обичаје, и желе да остваре та своја права, која су им и дата. Ако бисте разговарали са тим групацијама, ниједан лидер тих групација нема намеру да се одвоји од Ирана, они желе да живе у оквиру Ирана, са остваривањем сопствених права и посебности. Иако постоје провокације које долазе споља, које те покрете желе да усмере у тај сепаратистички правац и више пута смо били сведоци и таквих покушаја.
Током 45 година након победе Револуције, више пута је било таквих атака, које смо успешно пребродили. Наравно, та прича није затворена, јер ће бити и даље покушаја да се ствара сепаратистички потенцијал, иако он код Иранаца не постоји. Фактори са стране потпирују ту могућност и покушавају да подстакну жељу за сепаратизмом.
Ми као земља имамо многобројне проблеме. Имали смо успешну Револуцију и желимо да наставимо тим путем слободе, али за тај цех плаћамо цену. Имамо санкције против нас, али то је цена коју плаћамо за своју слободу и независност. Увек смо покушавали да очувамо наше принципијалне ставове и покушавамо да што боље управљамо кризама које покушавају да нам наметну.
Све етничке групе у Ирану имају неку врсту државног патриотизма и да није било тог јединственог родољубља према Ирану, да се народ није компактно држао, не бисмо могли да издржимо све те санкције и притиске.
Самјуел Хантингтон је предвиђао сукоб цивилизација. Данас видимо да православци ратују међу собом у Украјини, муслимани у великој мери ратују међусобно на Блиском истоку, док Чечени ратују за Русију. Са друге стране постоје и бројни примери суживота и мирољубиве коегзистенције различитих религија на истом простору, дијалози верских поглавара и залагања за мир. Можемо ли рећи да је Хантингтон бар донекле погрешио и да су корени бројних сукоба потпуно другачије природе?
Чини се да је Хантингтон изашао са том тезом, полазећи од тадашњих чињеничних стања на основу којих је дошао до таквог закључка. Када је Хантингтон објавио ту своју теорију, Иран је изашао са контратеоријом и предлогом, а то је Дијалог цивилизација.
Тај наш предлог је модел који би омогућио да се цивилизације међусобно уважавају, да разговарају и да се међусобно признају и да сарађују. Ми смо ставили акценат на сарадњу насупрот конфронтацији. Показало се да ниједна цивилизација не може рећи за себе да је савршена, безгрешна и потпуна сама за себе, већ је потребно да разне цивилизације једна другу допуњују. Када једна цивилизација мисли да је изнад свих других и да је само она изузетна, онда настаје проблем. Свету је данас управо потребна сарадња и дијалог цивилизација, а не сукоб.
Србија је данас један модел такве успешне сарадње. Нпр. у Војводини, у Новом Саду, имате мултикултуралност где се види толеранција и међусобно уважавање у признавање, међуетнички склад. Ако на тако малом простору влада уважавање и толеранција, онда имате јако леп живот, а то би требало да се преслика и на модел целог света. Нажалост, такав модел на нивоу међународних односа још увек не влада.
Докле год не буде широм света прихваћено да културе морају да сарађују и да се уважавају и докле год неки мисле да треба да намећу своју вољу и док мисле да су само они исправни, до тада на глобалном плану нема решења. Не кажем да је то што је Хантингтон рекао потпуно без основа, али свет не би требало да буде успостављен на таквим прицнипима. Тренутно није идеално, треба да трагамо, чак и када постоји конфронтација, за заједничким решењима и начинима како да превазиђемо те сукобе, а једино решење јесте сарадња цивилизација. На моје задовољство, Иран јесте земља која је иницирала модел таквог решења у виду сарадње.
Током живота и рада у Србији да ли сте уочили неке заједничке црте између народа у две земље? Које су сличности између народа у Србији и народа у Ирану, а шта нам је различито?
Када сам овде осећам се као да сам код куће, што потврђује да сличности бројне постоје. И то говорим за све нивое, па и онај обичан, народни. Када се грађани Србије налазе у Ирану, имају идентична осећања. Разговарао сам са многим Србима након њихове посете Ирану и сви су ми рекли да се у Ирану уопште нису осећали као да су у иностранству. Такав осећај не може постојати, уколико нема неке заједничке нити и бројних сличности. Када разговарам са многим грађанима ове земље, често имам утисак као да причам са неким Иранцем или Иранком. Иако нам језик није исти, имамо идентично разумевање ствари и међусобно се поштујемо. Самим тим је створена узајамна срдачност и искреност.
Различитим поводима пружамо једни другима подршку, срдачност и саосећање. Када су наш председник и министар спољних псолова су погинули у несрећи, огроман број људи и највиших функционера Републике Србије су одмах изразили речи подршке и солидарности. Друга ствар је очување породице, које се негује и овде, као и гостопримство. Те ствари су веома присутне и у Ирану и тамо се сматрају природним. Служио сам у многим земљама – у Немачкој, Чешкој, Ирској и такву срдаћност, љубазност, топлину као код Вас, тамо нисам осетио. Моја супруга такође, која је била уз мене на свим мисијама, овде живи далеко комфорније и у приснијимн релацијама него што је то био случај у другим земљама у којима сам служио. Таква сличност и блискост стварају једну позитивну, конструктивну атмосферу.
То наравно не значи да смо у свим стварима идентични и слични, постоје и различитости. Оно што нас чини једне другима приврженим – то су оне ствари укорењене у нашој историји и култури. Та сличност у историјским и културним коренима, чини то да и оне ствари у којима се разликујемо, остају у сенци. Тај део који нас спаја је много јачи него онај део у коме се разликујемо. Наше понашање и реакције дефинишу управо те наше сличности.
Као амбасадор и искусан дипломата шта бисте поручили људима који желе да се баве тим послом? Да ли бисте им упутили неки савет – које вештине је потребно да човек има да би се успешно бавио тим занимљивим послом и како би на прави начин представио своју земљу?
Сваки дипломата има различита искуства у различитим околностима. Оно што мене чини, рекао бих успешним, јесу неке карактеристике о којима ћу Вам сада рећи нешто више. Сваки дипломата је несумњиво представник своје земље, што је једна страна медаље. С друге стране, он мора да испоштује интересе земље у којој је гост и мора да поштује вредности те земље.
Дипломата не би нипошто смео да себе сматра доминантим, или вреднијим од људи и земље у коју долази. Мора да воли и поштује земљу у коју долази, да поштује законе и прописе који у тој земљи важе, да поштује народ те земље и вредности којима је тај народ привржен. Добар дипломата мора бити представник јавне дипломатије, до те мере, да обе земље стекну утисак да тај дипломата ради у интересу обеју земаља.
Овај осећај сам највише стекао док сам службовао у Србији. Покушао сам да се не ограничим само на комуникацију са Владом и државним органима, већ да разговарам и са обичним народом, да уђем у срж људи и овог друштва. Оно што дипломата стекне од знања о некој земљи, можда није потпуно, и он мора да се труди да сазна што више о тој земљи, да је разуме. Ја сам уживао током мисије у Вашој земљи и покушавао сам да успоставим пријатељске односе са свима.
Не верујем у причу да дипломата мора да заступа само интересе своје земље, већ сваки дипломата мора да размишља о вин-вин решењима, и онда ће га обе земље подржавати у његовом раду, и онда као исход имамо формирање пријатељских односа, поверења, уважавања, сарадње. Ко год буде успео да оствари такву атмосферу, он ће бити успешан дипломата. Ја сам тражио опроштајну посету са председником Србије и то ми је лако и брзо омогућено око термина, као и са свим званичницима када год сам тражио. Са свима сам се врло лако састајао, јер сам се трудио да односи током мог мандата буду односи поверења и сарадње. Колико год размишљам о интересима моје земље, на исти начин размишљам и о заједничким интересима две земље. И то треба да буде звезда водиља сваког дипломате.
Склон сам да у односима развијам пријатељске односе, што мене чини успешним. Свакоме сам рекао, да сам му прво пријатељ, па да онда можемо да разговарамо о свим темама. Јер ако постоји пријатељство, онда ће и сарадња тећи глаткије него да то није случај. Ко не успе да успостави пријатељску сарадњу. засигурно неће успети да оствари сарадњу на начин на који би успео у горе наведеном случају.
Ваша Екселенцијо, хвала Вам пуно на овом дивном разговору и желимо Вам пуно среће у Вашем даљем раду.
Хвала Вама, посебно на прилици да водимо овакав разговор на крају мог мандата. Надам се да ће Ваши читаоци уживати у садржају. Иако је ово кратко време да се дотакнемо свих тема, мислим да смо испунили један прихватљиви опсег размене мишљења, и још једанпут хвала на томе и Вама и Вашим колегама.