Вељко Рамадановић (Корбово, 27. септембар 1874 − Београд, 21. јул 1943) је био српски специјални педагог и социјални радник на пољу заштите: слепе, глуве, слабомислене, телесно инвалидне, васпитно запуштене деце као и деце са говорним манама. У Прагу завршава учитељску школу и специјализује се за наставу са слепом и глувом децом. Био је први српски специјални педагог и социјални радник.
На Спасовдан 15. маја 1896. године Вељко Рамадановић отворио је први српски завод за глувонему децу у Пожаревцу. Исте године извршио је адаптацију Брајеве азбуке за српски језик у намери да ће отворити школу за слепе. Школу за слепе није успео да отвори док се школа за глувонеме у Пожаревцу, због недостатка финансија и лоших материјалних прилика у којима је био Рамадановић, затвара 1898.
По њеном затварању Рамадановић, који је школу установио о свом трошку и од своје плате, ради као наставник занатске наставе и шеф радионица при школи Дома сиротана и напуштене деце у Београду.
По избијању Првог светског рата 1914, Рамадановић је регрутован у оперативне трупе Ужичке војске као извиђач и обавештајац. Године 1915. прелази преко Албаније са српском војском, а 1916. ради на Крфу као учитељ са рањеницима. Због сумње да је симпатизер или припадник организације Црна рука, Рамадановић је интерниран у Бизерту. У притвору је био од 4. децембра 1916. до 12. децембра 1917. године. Пуштен је као невин.
Дана 13. децембра 1917. основао је Прву српску школу првобитно за ослепеле и оглувеле српске ратнике у Бизерти. Године 1918. српска Влада озваничила је његову Брајеву азбуку за српски језик а Рамадановић издаје први српски буквар за слепе „Моје прво радовање“ који је одобрила српска Влада.
По ослобођењу 1919. Рамадановић и школа се селе у Земун, на место где се школа и данас налази, у улици Цара Душана 143.
Од 1919. до 1941. Рамадановић ће бити управник Дома и школе слепих у Земуну као и инспектор за све специјалне школе Министарства социјалне политике Краљевине Југославије. Оснива 1920. Школу за слепе на Брајевом писму и стручну школу за четкаре, обућаре, корпаре, клавирштимере, дактилографе, а 1921. оснива Музичку школу за слепе. Године 1923. оснива Гимназију за слепе и први часопис на Брајевом писму, ‘Брајева ризница’, за слепе а оснива и Колонију слепих земљорадника ‘Ветерник’ код Новог Сада.
Рамадановић 1924. путује у Италију, Аустрију, Швајцарску, Француску, Немачку, Белгију, Чешку и Мађарску да би се упознао са радом школа и завода за инвалидну децу. Одатле је донео савремена помагала за слепе и остале инвалиде. Исте године оснива Друштво за заштиту слепих девојака. Године 1925. оснива Дом за слепе девојке у Инђији под именом ‘Моја воља’. Исте године постаје потпредседник Друштва за бригу о глувој деци “Краљ Дечански“.
Годину дана касније, шаље прве слепе питомце на течај за физиотерапеуте – масере.
Године 1928. оснива Школу за глувонему децу у Јагодини, телесно инвалидну децу у Суботици и Дом за одрасле инвалиде у Сурдулици. А исте године покреће први дефектолошки часопис у Југославији, “ Глас недужних“ и едицију књига о образовању инвалидне деце под називом “Педагошка библиотека“.
У Земуну 1929. оснива Одељење за ментално неразвијену децу, прву у Србији од ког ће касније настати школа Сава Јовановић – Сирогојно. Исте године је и покушао да оснује и одељења за слабовиду децу.
Године 1931. учествује на првом светском конгресу за заштиту слепих одржаном у Њујорку. Ту се упознао са слепом-глувом књижевницом Хелен Келер коју је довео у Југославију где је одржала књижевно предавање на Београдском универзитету и обишла нашу школу. У Њујорку се срео и са славним Михаилом Пупином који је том приликом дао 5000 долара за школу у Земуну. Основао је 1932. Удружење специјалних педагога Краљевине Југославије, а 1935. Прву логопедску амбуланту у Србији и Одељење за наглуву децу при земунском дому слепих. Године 1936. оснива Свесловенско удружење дефектолога, а 1937. Удружење слепих интелектуалаца и привредника Краљевине Југославије. Године 1938. отворио је Дом и пансион за доживотни смештај слепих у Земуну са 400 места. То је био највећи дом такве врсте на Балкану.
Године 1940. Рамадановић оснива друштво за помоћ словенским емигрантима тј. за помоћ избеглицама из Чешке и Пољске које су у Другом светском рату окупиране од нацистичке Немачке. После априлског слома Југославије Земун је припао НДХ, а српска деца из школе и наставници и управник Вељко Рамадановић протерани су у Београд. Исте године у јуну, Рамадановић оснива избеглички дом слепих ученика са школом, при школи за глуве ‘Краљ Дечански’ у улици Краља Милутина бр. 79.
Ховембра 1941. хапси га Гестапо као српског родољуба и интелектуалца антифашисту. Вељко је био заточен у Бањичком логору где је мучен, пребијан, мрцварен и саслушаван пуна два месеца.
Пуштен је на интервенцију пријатеља као тешко болестан. Душевно и телесно сломљен умро је 21. јула 1943.
Имао је супругу Катарину и усвојеницу Десану Летицу – Мијушковић.
За социјално-хумани рад и војне заслуге носилац је више одликовања: Орден Светог Саве 5, 4, 3 и 2 степена, Белог орла 5 и 4 степена, Орден Југословенске круне 4 и 3 степена, Орденом албанске споменице, чешким орденом белог лава 4 и 3 степена и пољским орденом Полонија-Реститута 4 степена.
Написао је и објавио многобројне књиге о васпитању и учењу глувонеме деце и слепе деце.