Отпочело је још једно крвопролиће између Израела и Хамаса. Ову последњу рунду је започео Хамас, покренувши добро координисан ракетни и копнени напад на Израел, који је укључивао и отмице једног броја израелских војника и цивила, те привремено заузимање низа пограничних насеља. Рећи да је Израел ухваћен на препад је еуфемизам. Премијер Бенјамин Нетанјаху објавио је да је Израел „у рату”, па Израелске одбрамбене снаге (ИОС) врше одмазду – баш као што су то чиниле и у претходним оваквим случајевима.
Очекивано, обе стране криве ону другу. Израел и његови помагачи представљају Хамас као обичну банду терориста подржаних од стране Ирана, који су намерно напали цивиле на изразито бруталан начин. Палестинци и њихове присталице признају да је нападање цивила погрешно, али криве Израел за наметање режима апартхејда над Палестинцима, као и за њихово подвргавање систематском и диспропорционалном насиљу које траје много деценија. Такође истичу да међународно право допушта народима да пружају отпор незаконитој окупацији, без обзира на то што су методе које је Хамас одабрао нелегитимне.
Банкротираност политике САД
Шта да мислимо о овом шокантном догађају? За разлику од Пола Поуста, ја не видим ове борбе као додатни доказ пропадања светског безбедносног поретка. Зашто не? Зато што није први пут да је насиље великог обима избило између Израела и Хамаса. Израел је нанео разорне ударе Појасу Газе током операције „Ливено олово” (енг. „Cast Lead”) децембра 2008, поново је то учинио у операцији „Заштитна ивица” (енг. „Protective Edge”) током 2014, и још једном нешто мањим интензитетом у мају 2021. године. У овим нападима погинуло је неколико хиљада цивила (можда четвртину чине деца), у клопку ухваћено становништво Газе додатно је осиромашило, али трајно и праведно решење није постало ближе. Били су то, како поједини Израелци коментаришу, само случајеви „кошења траве у дворишту”.
Нова одлика ове последње рунде борби је то што је Хамас остварио готово потпуно изненађење (веома налик на оно што су Египат и Сирија урадили пре 50 година, током арапско-израелског рата из 1973. године) и демонстрирао неочекиване борбене способности. Напад је нанео више штете Израелу од било које претходне операције, убијено је преко 700 Израелаца (до данас преко 1.300 по израелским подацима, прим. прев) – при чему се очекује раст црног биланса – а непознат број људи је заробљен, укључујући и војнике ИОС.
Напад је очигледно шокирао израелско друштво. Неуспех владе да детектује и спречи напад можда ће на крају означити крај Нетанјахуове политичке каријере – а вероватно ће произвести и дебате унутар Израела које ће годинама трајати, попут обавештајног пропуста из 1973. године. Но, Хамас је и даље много слабији од Израела, а борбе неће пореметити укупни баланс моћи између њих. Израел ће сасвим сигурно бити немилосрдан у својој одмазди, а палестински цивили у Гази и другде – укључујући многе који не подржавају Хамас – платиће веома високу цену.
Нико засигурно не зна у ком правцу иде ова криза и какве ће дугорочне последице направити, али постоје неки опипљиви закључци. Прво, ова последња трагедија потврђује банкрот америчке политике поводом дуготрајног израелско-палестинског конфликта. Ово није место за детаљни преглед начина на које су САД погрешно третирале овај проблем (за сјајан преглед погледајте књиге Галена Џексона, Џерома Слејтера, Саре Рој, Сета Анзиска и Арона Дејвида Милера), али довољно је рећи да су многи амерички лидери од Ричарда Никсона до Барака Обаме имали прилике да угасе овај сукоб – а нису то учинили.
Наравно, у томе су им много помогли залуђени или неспособни израелски и палестински лидери, да и не помињемо моћан политички фактор Америчко-израелског комитета за јавна питања (енг. „American Israel Public Affairs Committee”, скраћено AIPAC) и других тврдолинијашких елемената израелског лобија – али то је само делимичан изговор. Уместо да наступају као равноправан посредник, користећи свој енорман утицај, и демократске и републиканске администрације повијале су се под притиском лобија, наступале као „адвокати Израела”, притискале палестинске лидере да чине тешке уступке, док су Израелу давале безусловну подршку, жмурећи на вишедеценијске напоре Израела да прогута територије наводно резервисане за будућу палестинску државу.
Чак и данас, америчка влада наставља да упумпава новац у Израел и брани га на међународним форумима, док инсистира да је посвећена „дводржавном решењу”. Имајући у виду „једнодржавну реалност”, која је очигледна готово свима, и даље ме чуди како новинари не прасну у смех сваки пут када неки гласноговорник Стејт департмента евоцира то превазиђено и потпуно обесмишљено обећање. Зашто би било ко узимао амерички став о овом питању за озбиљно, када су декларисани циљеви толико одвојени од реалне ситуације на терену?
Кукавичлук у САД
Као и обично, званични амерички одговор на борбе је осуда Хамаса због „неиспровоцираног напада”, експресна, гранитна подршка Израелу и системско игнорисање ширег контекста у којем се све ово одвија, као и разлога због којих неки Палестинци осећају да немају другог избора него да прибегну сили као одговору на силу која се рутински примењује против њих. Да, било је ово „неиспровоцирано” у уско правном смислу, пошто Израел није био пред нападом на Газу – што би могло да оправда превентиву Хамаса. Али свакако да је било „испровоцирано“ у здраворазумском смислу те речи, односно у смислу насилног одговора на услове са којим се Палестинци у Гази и другде суочавају деценијама; мада је спремност Хамаса да намерно напада цивиле на нарочито бруталне начине сурова, неодбрањива и врло вероватно контрапродуктивна.
Да амерички политичари из обе странке нису толике кукавице, с правом би осудили потезе Хамаса, али истовремено и опаке и нелегалне потезе Израела којим рутински подвргава своје палестинске становнике. Израелски војни ветерани говоре ове ствари, али не и амерички лидери. Уколико се питате зашто су ранији амерички мировни напори пропадали и зашто многи људи широм света више не виде САД као светионик морала – ето вам дела одговора.
Друго, ово ново крвопролиће представља још један тужан подсетник да у међународној политици сила значи више од правде. Израел је могао да се прошири на Западну обалу и држи популацију Газе у отвореном затвору деценијама зато што је много моћнији од Палестинаца и зато што је заврбовао или неутралисао друге актере (нпр. САД, Египат, ЕУ) који би се можда противили овим настојањима и приморали га да преговара о трајном миру.
Ипак, овај догађај – као и многи сукоби који су му претходили – такође би могли да открију границе моћи. Рат је наставак политике другим средствима, а моћне државе некад побеђују на бојиштима само да би на крају изгубиле у политичком смислу. САД су победиле у свим већим биткама по Вијетнаму и Авганистану – али су на крају изгубле оба рата. Египат и Сирија претрпели су тешке поразе у рату из 1973. године, али губици које је Израел претрпео у том рату убедили су његове лидере (и њихове америчке патроне) да више не могу игнорисати жељу Египта да врати Синај.
Хамас никада неће бити у стању да порази Израел у директном обрачуну – али његов напад је трагично подсећање да Израел није нерањив, те да се палестинска жеља за самоопредељењем не може игнорисати. Он такође показује и да Аврамова повеља (мисли се на споразум из септембра 2020. године, којим су Израел са једне и УАЕ и Бахреин са друге стране нормализовали односе, уз посредовање САД; прим. прев.) и скорашњи напори за нормализацију односа између Израела и Саудијске Арабије нису никакве гаранција мира. Штавише, можда су овај последњи сукоб учинили још извеснијим.
Где ће нас све ово одвести? Тешко је рећи. Паметан потез за све стране био би рапидни повратак на пређашње стање: да Хамас прекине ракетне нападе, повуче се моментално из свих области које је заузео, понуди ослобађање Израелаца које ја заробио без захтева да они буду размењени за припаднике Хамаса по израелским затворима, и да обе стране прихвате обуставу ватре. Потом би САД и други могли да покрену озбиљну, правичну и одрживу иницијативу за праведан и смислен мир. Али то се, нажалост, неће десити. На крају крајева, када је последњи пут било која од ових страна учинила нешто паметно или далековидо?
Уместо тога, Израел ће дати све од себе да ускрати Хамасу макар и привид тактичког успеха, а вероватно ће пробати и да протера Хамас из Газе једном за свагда. Америчка влада ће чврсто стајати иза било чега што Израел одлучи да учини. Гласови који позивају на умереност биће игнорисани – а коло насиља, патњи и неправде ће се наставити. Немојте рећи да вас нисам упозорио.
Стивен М. Волт је колумниста Форин полисија и професор међународних односа на Универзитету Харвард
Превод Војислав Гавриловић/Нови Стандард