Пошта има више од 15.000 људи, систем је спор, дуго није било промена и било је очекивано да буде отпора. Kритиковали су ме, тајили су многе ствари од мене, сазнао сам за непотребна радна места, али на крају тешке одлуке остављају добре трагове, каже Зоран Ђорђевић
Пошта Србије је важан фактор стабилности државе, то се показало током историје, али и у савременом свету. Посебно важна дигитализација услуга, рекао је у интервјуу за Телеграф Бизнис вршилац дужности директора Јавног предузећа „Пошта Србије“ Зоран Ђорђевић.
У разговору нам открива како тече реформа овог важног јавног предузећа, али и на које препреке личне и професионалне је наилазио током најтежег задатака – израде реорганизације и систематизације радних места.
Говори нам о новим услугама овог предузећа, али и шансе које би могле бити претворене у добар извор прихода.
Истиче да Пошта Србија мора да се додатно трансформише како би боље функционисала и прилагодила се новим тржишним околностима.
Ђорђевић је некадашњи министар у више влада и ресора. Био је државни секретар у три мандата. Министар одбране, министар рада итд…
- Kада сам сазнао да ћу бити директор Поште, док још није било јавно, почео сам да се припремам за све оно што следи.
Знао да сам да ће задатак бити комплексан, од мене је и председник (Александар Вучић) тражио да га решим и да Пошта буде оно што јесте, компаније за пример успеха.
Пошта је важна државна институција и потребно је унапредити је, али и да има проблема које треба превазићи.
Пошта има више од 15.000 људи, систем је спор, дуго није било промена и било је очекивано да буде отпора.
- И више него што сам очекивао.
Истина, имао и подршку Владе, али изазови који су пред Поштом Србије захтевају један комплетан план и јасан циљ у којем правцу треба да се иде.
Нажалост, Пошти је измакло да буде лидер у дигитализацији у последњој деценији, делом због тога што је била издвојена Kанцеларија која се бавила дигитализацијом, па је та шанса у овом предузећу испуштена.
Од тога је могао додатан приход да се ствара.
- Изашли смо из кабловског оператера, али да напоменем да је тржиште такво, да са великим играчима попут Телекома та утакмица би била унапред изгубљена и било је потребно да се фокусирамо на средства која имамо у том тренутку – оно што је нама кор бизнис, а то је достава и услуге.
Грађани још увек имају највише поверења у Пошту, нарочито када је реч о најстаријим суграђанима.
Подсетио бих на примере из светске праксе, у САД-у, да се води рачуна о томе да се задржи тај традиционални посао и у основном облику. Првенствено мислим на то да им нису сви рачуни дигитализовани, већ их и даље носе поштари. Тако је и у Италији, Немачкој.
- Разлога за то је више – пошта постоји и у ванредном стању, да не кажем ратном, а то се показало и у време короне када је у свакој држави било изазова, поштари су били међу ретким радницима који су радили и на које су се сви ослањали.
Наиме, када се онеспособе сва телекомуникациона средстава, остаје човек, а у овом случају то је поштар.
Верујем због тога и у будућност тог позива – пошта би требало да остане у неком облику аналогна.
- Показало се да имамо велики број људи и да је постојао велики посао – да се преобликује поштански систем из доба СФРЈ у данашње доба, у модерну пошту.
Тачно, нисмо имали систематизована радна места. То је стварало нажалост и прилике за злоупотребе. Имали смо само ограничени број извршилаца.
Водили смо се и примером Аустрије, због сличности две земље у броју становника и површини када смо гледали како да уобличимо радну структуру.
Главни проблем који сам уочио код појединих менаџера јесте што су постављали систем према човеку (често неком свом), а не обрнуто. Тешко је било направити промену у тако великом систему, јер не добијате пуну подршку.
Говорио сам да је велика бојазан пред нама, али да морамо да пресечемо.
- Многе, јер поред реорганизације паралелно се спроводи систем модернизације и лансирања нових производа, нових услуга.
Водио сам се саветом који сам добио још у војсци – ако бираш коме да даш да реши хитан посао, јасно је коме га не би дао и ко ти не треба. Прецизније, уколико терет пада увек на исте људе, систем није добар.
Трудим се да одатле крећем са редукцијом радних места. Не само запослених, већ и када је реч о избору партнера за компанију.
Инсистирам да се обавља разговор са више понуђача, да сви учествују. Увек тако тражим, а деси се да тога нема, баш због тога што понекад поједини људи због својих интереса не желе да посао успе.
Свакодневно идем по јединицима, облизам поште по свим деловима Србије, боравим у важним логистичким центрима, одржавам колегијиуме сваког четвртка у 7 сати ујутру и ниједан нисмо пропустили од марта 2021.
Радио сам у јавном сектору, и често указујем да је и у овом јавном предузећу, баш као и у приватном сектору, потребно борити се за сваки динар прихода, јер ми смо на крају дана институција која мора да заради новац да би исплатила плате.
- Имам континуиране разговоре са синдикатима, позивам их да учествују у реорганизацији. Најпре да би се видело да је цела реорганизација и реформа компаније један транспарентан процес.
Биће грешака, то је неизбежно, али једино тако заједнички можемо доћи до решења. Пошту треба уздићи и сматрам да Пошта то заслужује.
- Предлагао сам на почетку мандата да Пошта има своју интернет трговину, свој е- цоммерце. Веровао сам да може да израсте у српски Амазон који би онда могао да тражи такве партнере на светском нивоу.
Нисам наишао на разумевање за тако нешто, а верујем да је овај систем био у стању да заокружи причу од складиштења, логистике и испоруке.
Пробали смо онда да унапредимо рад достављача, поштара, да имају квалитетне уређаје, увели смо пакетомате. Желео сам да радници Поште буду што мобилнији.
Набавили смо у те сврхе нове аутомобиле, нове униформе, мењали смо помало визуелни идентитет. Ипак, конзервативност система утиче на доста тога и искрено изгубили смо две године тражећи најбоље решење шта би требало ми да будемо.
Међутим, верујем и да људи из система најобоље могу да увиде где су потребне промене.
- На пример, када је реч о модернизацији доставе, тражили смо четири понуде најбољих произвођача машина и детаљно смо прегледали њихове предлоге, анализирали, видели како они који то раде за велике поште размишљају.
Просек показује да је потребно две године за имплементацију таквих решења, а то значи да се поставља питање људи који ће то да испрате. Поменуо бих и е-Архив, а за који чекамо дозволу за апликацију.
Kада смо презентовали то француским нотарима, били су одушевљени.
Сваки грађанин ће наиме, имати увид у своју документацију оверену код јавних бележника, уз максималну поузданост и безбедност.
Србија ће тако, после Француске бити друга земља у Европи са дигиталном архивом јавнобележничких исправа.
Друга апликацја је е-Новчаник. Све се дигитализује, а разни рачуни, пореска решења и сл, такође стижу у е-сандуче, и треба да буду што једноставнија.
- Не може да буде злоупотреба. Пројекат је замишљен тако да не може ништа да се пребаци, нити плати док се не верификује у пошти, а сертификационо тело свакако јесте Пошта. Размишљамо о гаранцији 24 сата, ако се предомислите, да можете да сторнирате уплату.
То је безбедно и корисно посебно за оне који често путују – апликација све решава, а можете да добијете, уколико желите, папиран доказ где је, кад и колико плаћено.
То је важно посебно и због пензионера, јер за најстарије грађане најважније је да упростимо систем и да немају бојазан, а Пошта јесте она у коју они највише верују.
- Пакетомати су будућност српске доставе, заиста то мислим. То је савремено и практично решење за брзу, лаку и паметну 24/7 испоруку пошиљака.
Имамо их сада 420, у фази смо набавке још 1.200. Желимо да буду у сваком делу земље јер у Европи постоје мање земље, а које имају по 17.000 пакетомата. Kод њих је додуше онлајн трговина развијенија, али и ми морамо да пре или касније будемо на том нивоу.
У том смислу, важан нам је логистицки центар. Даљи циљ је да пошта пружи логистику и складиштење, можда и бесцаринску зону.
- Раније прилком упознавања нових људи, често сам чуо похвале да је некоме деда или баба или родитељи запослени поште. Данас, ретко чујем да неко жели да ради баш у пошти, али она опстаје и захваљујући посвећеним људима – траје.
То важи и за сваког запосленог од поштара до мене. „Гугл“ никада не заборавља. Увек ће се знати ко је шта радио и колико, упркос непризнавању успеха од одређених људи.
У овом тренутку, много је важно што је јасно да постоји контрола финансија, нарочито јавних финансија, и да то грађани могу да препознају.
Уосталом, лично сам имао државну ревизију „у посети“ у Министарству, која је контролисала године рада, и која је била без грешке када је реч о мом раду.
Такав документ вас мотивише да радите више и боље, али и оставља чисто наследство.
- Спрема се комплетан извештај шта смо до сада урадили, али имам већ и документ шта сам све затекао.
Такође, имаћу још један извештај на којем тренутно радим а где ћу предочити све проблеме у пошти, али и предложити решења. Наравно, и образложење због чега нисам успео то да решим.
Kритиковали су ме, крили су неке ствари од мене.
Kада преузем функцију, а то се односило и на претходна министарства која сам водио, волим да имам правилнике за све области, од радног односа до тога како се користе службена возила, па до дрес кода.
На пример, кодекс облачења мора да се поштује. И то је наилазило на примедбе.
Не волим једнократна упуства, већ да постоје правила па таман се у ходу мењала.
- Рекао сам да лично уводим правилнике и да не бежим од тога – битна ми је јасноћа функционисања система, а онда се дешава да после две године рада сазнајем да постоји правилник о вршењу услуге о поштанском саобраћају из 1989 . године који је и данас у ери дигитализацје на снази.
Читао сам га, случајно га нашао у библиотеци једног дирекетора. Додатно сам сазнао да је била само једна измена 1996. године.
Питао сам да ли је срамота да ово данас важи и да мени то нико не каже. Могли смо до сада да имамо радну групу која би то променила, која би могла да примени пример неке друге праксе попут примера Словеније.
- Било је. Да.
На пример, сазнао сам да је врло примаљиво, занимање у пошти инструктор који се бави инструктажом.
Питао сам колико има таквих „инструктора“ и добио одговор да их има 70 у радним јединицама, али нажалост, показало се да их има много више.
Њихова дужност је да обиђу једну пошту годишње и утврђују усклађеност промена са законом. Шокирао сам се тим подацима. Непотребно је да постоји такво занимање поред директора управника и контролора у свакој пошти.
Плус постоји интерна контрола. Тако долазимо иронично до „најпожељнијег занимања“ у пошти – инструктора.
У Пошти Словеније, на пример, не постоји ниједан такав инструктор. Укинуо сам та места, и навео да је сваки директор поште дужан да води рачуна о законостима, као и свему што је у опису тог посла.
Имамо луксуз такође, да постоји 1.130 управника пошта, на размаку од 200- 300 метара, мислим да би се и то могло системтизовати. По новом ће их бити не више од 300. Плата ће бити већа, а они задовољнији.
Даље, био сам у једној радној јединици где има 23 поште, а 25 управника. Потпуно нелогично и неприхватљиво.
То је затечено стање, и сада свака моја „сеча“ или ресетовање значи да цела радна јединица види мене као кривца. Ја те људе не познајем, видим само да раде посао који није потребан у току ове реорганизације.
Увек сте између чекића и наковања.
Међутим, верујем да време показује ко оставља траг. Успех једино не може да се купи и одузме, а ја желим само успех.
(Телеграф Бизнис)