По занимању сам историчар уметности у пензији. Политиком се активно не бавим, али као заинтересовани грађанин пратим друштвена и политичка збивања. Моје учешће у политици исказује се редовним одазивањем обавези гласања на изборима.
за те своје „доприносе култури“ добијају у нашим релацијама високе хонораре, што је, уз услов остваривања рачуноводствене транспарентости, могуће егзактно проверити. О готово апсурдној лицемерности тих умишљених величина које би Србију и Београд да уче какви треба да буду речито сведоче многи примери. Тешко је поверовати, рецимо, да се човек кривично оптужен за кафанско пребијање старијег колеге обраћа грађанима са говорнице „протеста против насиља“! О моралној принципијелности и унутареснафској солидарности уверљиво сведочи незаустављив процес формирања глумачких династија, где више или мање успешне родитеље, баке и деке наслеђује низ махом неталентованих потомака којима, наравно, није тешко да „се пробију“, добијају улоге и медијску пажњу. Недавно је један глумац, члан комисије за пријем студената на ФДУ јавно прозван због повлађивања непотизму, јер су на студије, како се наводи, примљена само „глумачка деца“… Таблоиди и клипови на електронским медијима кипе од неукусних, гламурозних сторија о раскошним „приватним рајевима“, хацијендама и кућама за одмор припадника глумачке „елите“. А ови афектирано згађени и гневни због насиља и неправди у друштву! Од оних који изговарају туђе текстове промовисали су се у друштвене мислиоце, филозофе живота и надмоћне моралне арбитре. Ко ту кога завитлава?
Да је жив, мој отац би вероватно опет морао на пут око света. Своју уметност не би био спреман да недостојно и лицемерно изневери конјунктурном политичком функционализацијом. Све што написах, не написах због овакве или онакве политике, већ због драге успомена на њега и на истински велике припаднике његове генерације.
Весна Перовић, историчар уметности