ЈУНАЦИ са Кошара и Паштрика! Ви сте, драги моји јунаци, ушли у легенду, по којој ће вас спомињати и памтити поколења. Ви сте најбољи синови Србије.
Овако се кратко, војнички, својим људима 22 године после НАТО агресије обратио генерал Небојша Павковић на уводној страници најновије књиге „Кошаре и Паштрик српски Термопили“.
Књигу, коју је генерал написао заједно са адмиралом Бошком Антићем, објавила је Медијска кућа „Одбрана“ прошле недеље. Павковић, из затвора у Финској, за „Новости“ каже „да је имао моралну обавезу да редом поброји све своје команданте и пале борце који су изнели две највеће копнене битке на КиМ“.
Српској јавности, како подвлачи, „остао је дужан да на увид пружи сва своја војна документа и карте из тог страшног времена“:
– У књигама „Мирис барута и смрти на КиМ 1998. године“ и „Дневник“ из ратне 1999. испричао сам командантску причу са Космета, а „Термопили“ су оно о чему сам и ја извештен накнадно, када се дим барута са бојишта разишао.
Адмирал Антић каже да је наслов предложио генералу Павковићу, а мотивисале су га, открива нам, речи војника 125. бригаде Тибора Церне пре него је испустио душу априла 1999:
„За ову земљу вреди погинути.“ Објашњава и да је његов задатак код ове књиге био да прикупи речи и сведочанства учесника ових битака и да „рецензира“ записе генерала Павковића.
– Павковића сећање одлично служи. Није било потребе за исправкама – искрен је адмирал Антић.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
На више од 300 страница књиге аутори су поново „постројили“ све своје јединице, команданте и војнике онако како су били распоређени 1999, током агресије. Књига прати и како је ко „одлазио из строја“ право у смрт. Када се странице на крају склопе, пред читаоцем остаје највернија слика војничке епопеје Треће армије на КиМ.
Током борби у рејону Паштрика НАТО авијација је извела 24 бомбардовања стратегијском авијацијом избацивши око 350 тона експлозива. Авиони А-10, у укупно 56 напада, бацили су око 220 бомби и 20.000 пројектила са осиромашеним уранијумом.
О томе у књизи сведочи некадашњи војник Далибор Банзић:
„Онда, иде неки авион.
Ја сам први пут видео толики бомбардер, долази из правца Албаније. Е, после тога је почело толико да грува да се Паштрик тресао…
Толико је почело да се тресе да смо ми морали да легнемо на земљу. Као да се планина љуља цела…“
Адмирал Антић каже и да је један од разлога настанка књиге било и то што су многи војници и старешине заборављени у сећањима више од две деценије касније, док је „нечија улога пренеглашена“.