Као човек који није рођењем Србин, можда више ценим оно што Срби узимају здраво за готово, као што су лепота земље, језика, ћириличког писма, културе, осећај према традицији, цркви, слави. Желим да се то задржи. Баш због тога су Србија и Срби јединствени.
Тако о нашој, и својој, земљи говори Арно Гујон (35), директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, у разговору за „Новости“. На констатацију да се не дешава често да пореклом странац добије овако високу државну функцију, Гујон каже:
- Указана ми је тиме велика част. То је, уједно, знак великог поверења. Такође, и велико признање, мени, и свима са којима радим последњих 15 година. Сви су они поносни на то. На мени је сада велика одговорност, али и могућност да још више и боље радим, не само за Србе на КиМ, већ и за све Србе из региона и дијаспоре, на хуманитарном плану, али и културном и дипломатском плану. Први радни дан ми је био баш на рођендан. То ми је, заиста, био леп поклон.
Ништа вас није предодређивало на овакав животни пут?
- Мајка Жозијан је била учитељица у селу Жари, поред Гренобла, где сам рођен, док је отац Ив радио на железници, као шеф станице. По образовању је дипломирани историчар, па сам од њега, као и моји старији брат и сестра, Бертран и Орели, први пут чуо о Србији и Србима, кроз Први светски рат и причу о краљу Петру Првом који се борио на страни Француске у рату против Пруске. То је за нас било оличење француско-српског пријатељства. Као деца, имали смо право да гледамо телевизију врло ретко. Углавном викендом, понеки цртани филм. Зато су нам мајка и отац читали разне историјске приче, бајке, грчку митологију. Као дете сам тако знао да постоји Србија, где се налази, зашто су Французи и Срби били заједно. Али, нисам знао више од тога. Никада нисмо били у Србији.
Имали сте занимљиво детињство?
- Најсрећније које једно дете може да замисли! Био сам окружен љубављу породице, око мене су били бабе и деде, прабаке, ту су Алпи, има много спортских активности, играо сам рагби, скијао, водио живот у природи. Захваљујући оцу и мајци стекао сам љубав према књигама, историји, добио критички дух. Увек сам био родољуб. Све што сам радио, радио сам пуним срцем и бићем. Не желим само да мислим, него и да своје мисли претварам у дело.
Ипак, определили сте се за другачије студије?
- Студирао сам на факултету у Греноблу физику, математику и хемију. Завршио сам за инжењера екологије и заштите природе. Био сам веома добар ђак и лако су ми ишле природне науке.
Како се то догодило да се изблиза заинтересујете за Србију?
- Захваљујући оцу, за време бомбардовања смо били свесни да то што се дешава на Балкану није кривица Срба, као што су говорили у медијима. Отац се потрудио да на ствари не гледа црно-бело, већ да разлучи истину од лажи. Видели смо да су Срби жртве, не само бомби, него и пропаганде. Имао сам 13 година.
Своје ставове износили сте и у школи?
- Оштро сам се супротставио професору историје који је организовао дебату о бомбардовању Србије. Рекао сам да тиме што убијамо цивиле не чинимо хуманитарно дело. Додао сам и да смо жртве пропаганде. Хтео је да ме избаци с часа. Отац ми је рекао да сам добро поступио и да увек треба да браним своје ставове и уверења.
Тако сте почели и да помажете Србима на Косову и Метохији?
- Када је 2004. дошло до погрома на КиМ, први пут су у Француској почели да говоре о томе да су Срби жртве. Брат и ја смо хтели нешто да урадимо, па смо одлучили да оснујемо хуманитарну организацију и да кренемо на КиМ, иако нисмо знали како ће нас Срби дочекати и да ли ће бити љути на нас због начина како се званична Француска понашала. Али, имали смо огромну жељу. Тада сам имао 19 година, био сам студент, као и брат. Током викенда и за време распуста организовали смо прикупљање помоћи, на почетку углавном од пријатеља и породице. Испред цркве у Греноблу смо продавали колаче које је мајка спремала. Тако бисмо скупили и по неколико стотина евра. А сваки евро нам је био важан. За 50 евра могли смо да напунимо резервоар. Са неколико резервоара знали смо да можемо да стигнемо до Косова. Са 1.500 евра, успели смо прве године да изнајмимо комби и напунимо га поклонима за децу. Био сам од тада на КиМ стотине пута. Наше удружење је од 2005. организовало 49 конвоја помоћи. Поред тога, финансирамо различите пројекте. Реновирали смо 37 школа, изградили осам фарми. Укупно, та помоћ прелази шест милиона евра.
Када сте решили да се преселите у Србију?
- После студија, и док сам радио као инжењер, у Бордоу, стално сам тражио запослење у Србији, да будем ближе Србима на Косову. Једном сам пронашао оглас у Француској за фирму која је тражила инжењера са знањем српског језика, који сам, иначе, научио „асимил“ методом. Одмах сам се пријавио. Послали су ме у Зворник, где сам био координатор за квалитет. Остао сам тамо шест месеци. Било је то 2010. Једном, у граду, приметим девојку која прелази мост из Србије ка Републици Српској. Била је лепа, у белом капуту. Пришао сам јој, што иначе не радим, и отишли смо на кафу. Ивана је рођена у Ансију, у Француској, у близини Гренобла. Радила је као посланички аташе у Европском парламенту. Завршила је политичке науке. Српског је порекла, а њена породица је из Малог Зворника. Родила се љубав, живели смо у Лиону, а онда смо 2012. одлучили да дођемо у Србију. Ивана сада ради са мном. У међувремену су нам се родиле кћерке, Милена (5) и Ирена (3).
Како вам је у Београду?
- Србија је веома пријатна земља за породицу, за децу, веома сигурна, људи су изузетно занимљиви и гостопримљиви, не само у туристичком смислу. Срећни смо што наша деца иду у вртић са другом српском децом.
Како сте се одлучили да постанете православац?
- Мој деда, с очеве стране, родио се без једне руке. То још никоме до сада нисам испричао. У то време његови родитељи су мислили да вероватно неће моћи да се ожени, па су га уписали у школу за свештенике. Било је то за време Другог светског рата. Лоше су га примили, бежао је више пута, и од тада је имао отпор и одбојност према цркви. То се пренело и на породицу. Зато нисам био крштен, иако смо поштовали традицију. Када сам касније први пут посетио манастир Високе Дечане 2007, открио сам праву духовност. Осетио сам да ме нешто превазилази, да постоји духовна вертикала. Ту сам се и крстио 2015. са кћерком Миленом. Православље је део хришћанског и европског идентитета и оно ме допуњује.
Исте године сте, на основу заслуга, добили и српско држављанство, а и одликовани сте?
- То су прелепе ствари. Уједно, представљају велику част и одговорност.
Како објашњавате толику количину љубави и интересовања према другом народу, странца, који му сада и сам припада?
- Све је то ишло постепено. Нисам могао да замислим да ћу једнога дана живети у Србији, да ћу бити ожењен Српкињом. Али, с друге стране, кад сам први пут отишао на Косово, знао сам да ће мој живот бити везан за Србе. Када сам видео ту децу, иако су говорила другачије, осетио сам као да су моја. Осећао сам свим бићем да им је била потребна помоћ и хтео сам да им помогнем. Онако као што бих желео да мени помогну да се нама нешто тако десило.
Шта бисте пожелели људима у овој, 2021. години?
- Свима добро здравље. Србима, где год да живе, да негују свој језик, корене, да сви мислимо и молимо се за Србе на Косову и Метохији јер су они најизложенији опасности и дискриминацији, а уједно држе упаљен пламен косовског завета.
Како проводите слободно време?
- Мало га је! Волим скијање, бавим се кик-боксом. Слушам француску и српску музику. Од француске, волим баладе Реноа, а од српске, буквално све, од традиционалне народне музике, преко косовских песама, до модерних мелодија. Обожавам и екс-ју рок.
