Девети округли сто из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Kосова и Метохије“ одржан је у четвртак, 27. фебруара 2020.године, с почетком у 14 часова, у Свечаној сали Машинског факултета у Београду (други спрат, бр. 211).
На овом научно-стручном скупу, где је нагласак био на питањима привредних ресурса, као једној од кључних компонентни косовскометохијске кризе, наступили су:
академик проф. др Слободан Вујић, Рударски институт, Београд,
др Светомир Максимовић, Рударски институт, дописни члан АИНС,
проф. др Славољуб Лекић, Пољопривредни факултет, Београд,
др Војислав Вулетић,
мр Новак Бјелић, бивши генерални директор Трепче.
Округли сто је водио проф. др Ђорђе Чантрак.
Славољуб Лекић, професор Пољопривредног факултета БУ:
„Тема мог излагања је „Простор и пољопривредни ресурси Kосова и Метохије“. У најширем смислу, она се назива агро-сфером, а она је простор политичког надметања!
Албанци су примењивали различите методе да приволе Србе на продају имовине и исељавање. у том смислу, земљиште је као јавно добро постало роба посебне врсте, за коју су важили другачији услови промета него у осталом делу Србије и уопште у осталом делу Европе. Албанске вође су посебну пажњу поклањале куповини грађевинског и пољопривредног земљишта од Срба , пошто су дошли до уверења да бројност становништва није довољна за отцепљење KиМ,већ је потребно и власништво над простором. То се најлакше постиже преко куповине земљишта.
Заузимање Kосова и Метохије од стране Албанаца има обележја борбе за животни простор. Подсећа на велику војну операцију, успорену и протегнуту на дуги временски период. Историјски гледано, албански сточари су се спуштали у долине, у почетку сезонски, а касније и трајно, што је имало утицај на распоред и концентрацију становништва. Дуготрајни процес померања, насељавања и исељавања становништва, час се убрзава, а час успорава. С почетка, миграције су биле мирољубиве а касније праћене сукобима Срба и Албанаца.
Последњи циклус премештања и исељавања Срба са KиМ одиграо се након 1999.године. Главни исходи миграторних процеса су исељавање и смањење броја Срба на KиМ досељавање Албанаца из различитих делова Балкана у Србију, гашење многих српских насеља и нестанак насеља са мешовитим становништвом. Отуда не чуди што се у периоду од 1961 и 1981 највеће досељавање Албанаца одвијало у општинама са мешовитим становништвом. У БиХ и Хрватској, на пример, миграције су биле сасвим другог типа.
На простору KиМ у претходних стотинак година јасно уочавамо следеће процесе: 1. неконтролисано усељавање становништва на простор Србије, 2.преузимање простора куповином обрадивог земљишта у приватном власништву углавном од Срба; наравно, уз то иде и узурпација државне имовине, шума и пољопривредног земљишта, 3.изградња албанских парадржавних институција, 4. настојање албанских првака, а потом и интелигенције да приволе стране државе да се умешају у ређење односа између Албанаца и Срба на територији Србије. Ово што излажем делује познато. Сви смо то преживели. Али, важно га је апострофирати због процеса који долазе. ово што смо ми проживели у протеклих педесет година је аксиома. и, та аксиома сада почиње да живи у Европи. Посебно би вредело истаћи да је у СФРЈ била снажно изражена пропаганда да на Kосову живе милиони становника. Милиони.
Да би ове бројке биле убедљивије, а Срби попустљивији, прављене су пројекције да ће број Албанаца у наредним деценијама – а то је ово време данас – безмало бити раван броју Срба. Међутим, у време операција Војске Југославије 1999.године, без околишања, председник Србије Слободан Милошевић је изнео процену да је на Kосову око 800 000 Албанаца и 600 000 грађана неалбанске припадности. Ти подаци су приближно тачни, до њих је дошао на основу процене војске са терена, а најбоља процена је била – на терену. Пошто су се 1999.године појавиле српске избеглице са Kосова, нико није објаснио српској јавности одакле су се створиле, ако их у различитим пројекцијама и пописима становништва који су до тада изведени уопште није било..“
