Претходних година, па и ове, сећали смо се и васкрсавали нашег великог Гаврила Принципа, али и Кнеза Лазара, Милоша Обилића и свих других витезова који су се тог дана са Газиместана оденули у вечност. Неправедно у сенци ових дивова сваки Видовдан остају запостављени ништа мање вредни горостаси, који су истог дана у мало ближој историји, те 1992. године обезбедили опстанак српског народа ослободивши Коридор живота. Тог ватреног Видовдана `92 са неба кнез Лазар, Милош Обилић и Гаврило Принцип посматрали су своје синове. Посматрали су храбре Крајишнике како јуришају напред и не гледају назад. Посматрали су савремене витезове како стоје на линији опстанка својих покољења.
Ова операција представља темељ Републике Српске, јер се тог дана војевала битка за све оно српско што данас видимо преко Дрине. Да нам их Бог није послао и да они тог дана нису били на линији одбране на којој су били, сасвим је сигурно не само да не би било Републике Српске већ под великом вероватноћом и наше Србије.
Све је кулминирало када је, због немогућности допремања неопходног кисеоника, у Бањалуци преминуло 12 тек рођених беба. За тадашње војно и политичко руководство дилеме више није било – копнени коридор према Србији мора бити пробијен, макар се платила и највећа цена, животима. Борбе су трајале од 12. до 28. јуна, када се са тенкова зачула победоносна песма и чувене речи једног од јунака:
„Усташе су побегле преко Саве, више нема ништа. Коридор је слободан, све је слободно, наша је победа!“
