На надгробном споменику једног од највештијих ратника свога доба, Франческа де Саломонеа из Тревиза, стоји да га је за витеза прогласио рашки Краљ Урош (Краљ Милутин).
Де Саломоне је био део најамничких одреда Краља Милутина, а као најважнију чињеницу у својој ратној биографији сматрао је то што га је баш српски Краљ прогласио за витеза.
То говори о високом нивоу витештва и српске витешке културе тога доба и о њеном утицају много шире.
Витештво је у Србији било дубоко укорењено као део богате ратничке традиције, а српски витезови сматрани врхунским ратницима с најубојитијом опремом. Ратници за које су вера, породица и Отаџбина били светиња и код којих је био изражен и висок степен етичких кодекса и начела, својствених Христовим војницима, како су их називали.
