У антитерористичкој борби на Кошарама, 14. априла 1999. године, херојски је погинуо официр Војске Југославије, потпоручник Предраг Пеђа Леовац. Код граничног камена Ц-4, дао је живот за Отаџбину којој је посветио све. Прича о Пеђи није класична приповијетка о јунаку из богате националне историје. Он је својим животом, у нашем времену, истински доказао да горостаси људскости, морала и витештва постоје.
Као рођени Пљевљак, из честите породице Леовац и краја за који је био везан, носио је оно најбоље чиме наш човјек плијени. Страствени заљубљеник у дисциплину тијела и психе, беспрекорно је завршио Војну академију. Прво запослење добија на Косову и Метохији, на позицији командира вода за интервенцију 53. граничног батаљона Приштинског корпуса, бранећи границу од агресора. По свједочењима колега и сабораца, Пеђа је био онај херој хришћанског духа који се није штедио за ближњег.
Величина његове жртве нарочито је видљива у томе да се, иако недовољно опорављен од рањавања, вратио на Кошаре код своје војске. Он је 1998. године задобио тешке повреде од противпјешадијске мине, због чега је хеликоптером пребачен на ВМА. При рањавању, испустио је пушку у минско поље. Граничари су са тог мјеста команданту 53. граничног батаљона, тада капетану Душку Шљиванчанину, донијели крвави папир на коме је рањени Пеђа нацртао распоред мина уз поруку да се поље разминира и спријечи страдање још неког војника.
Хранио се на сламчицу. Није хтио много да се задржава у болничком кревету јер није желио да заузима мјесто другим рањеницима.
Опорављао се кући. Још док је био хоспитализован као тешки рањеник, његов отац, Миле Леовац, телефоном је казао Шљиванчанину да Пеђа сваки дан пита за своју пушку.
Једино витез, као што је био он, може схватити везаност за оружје којим је штитио и служио. Пеђа је свој „мач“ желио уз себе, а не у рукама туђина. То га није задржало у Пљевљима да се довољно опорави.
Упечатљиве су ријечи које је упутио својој мајци: „Не брините за мене, јер ја за свој живот одвећ не бринем. Ако не преживим, сахраните ме испод оне крушке на селу“. Кроз то одјекује бескомпромисни архетип јунака из свих великих бојева које је српски народ војевао за слободу.
Када се Пеђа вратио у Ђаковицу, капетан Шљиванчанин није вјеровао да га види испред себе. Не марећи за савјете претпостављеног да настави опоравак, мршав као грана, прво је упитао за пушку. „Ви сте рекли моме оцу да сте узели пушку, а нисте је узели“, казао је. Шљиванчанин, по сопственом признању, несмотрено је рекао Леовцу да војска има доста „пушчетина“ и да јој треба нешто јаче да гађају агресора на већим даљинама. „Господине капетане, то није пушчетина, то је пушка коју сам задужио и ја идем да је узмем“, узвратио је Пеђа. Упркос томе што деминирање, због превеликог ризика, није извршено, он се вратио на мјесто рањавања и узео свој „мач“.
Копнена агресија мјешовитих снага ОВК терориста, страних плаћеника, муџахедина, специјалних јединица из НАТО земаља и регуларне војске Албаније почела је 9. априла, подржана НАТО авијацијом. Тада је кренула вишемјесечна битка на Кошарама која је завршена успјешном одбраном границе Отаџбине. Најкрвавије борбе су се водиле од 9. до 14. априла 1999. године, а најтежи удар су поднијели граничари 53. граничног батаљона. Добивши наређење да се врати Ц-4 са којег је била потиснута ВЈ, Пеђа није желио да води младе и неискусне војнике, већ је тражио да пође са нешто искуснијим борцима и добровољцима. „Ја нећу ову дјецу да водим у смрт“, био је одлучан Пеђа. Тада је имао свега непуних 24 године.
У сукобима са агресором, у рејону карауле Кошаре, Леовац бива смртно погођен снајпером. Метак му је завршио у врату, прекинувши ланчић са крстом. Његови саборци су га на шаторском крилу донијели до карауле, а на путу према Ђаковици је душу предао Господу, да стане у ред косовских витезова који су га дочекали шпалиром за јунака достојног свог „мача“.
Када су Предрагове личне ствари допремљене у Пљевља, његови су затекли у официрском биљежнику коверту са 300 њемачких марака. То је био новац који му је дао отац при поласку на студије. На коверти је писало „За не дај Боже“. Од тога су за вјечну успомену купљена два прстена за његова два брата.
Погибија Пеђе Леовца је тешко пала и саборцима који су га дубоко поштовали и уважавали. О његовом јунаштву се причало и том чојству се дивило. Чак су војници уредили један извор близу карауле „Ћафа Прушит“, давши му Пеђино име.Именом Предрага Пеђе Леовца је названа и пљеваљска улица у којој је живио, као и караула на граници са Босном и Херцеговином. Када је чување граница од војске преузела полиција у Црној Гори, табла са Пеђиним именом је скинута. Данас, постоји и Културни центар „Предраг Пеђа Леовац“ у Пљевљима који баштини сјећање на овог хероја и бави се хуманитарним радом.
Његов лик и дјело су заувијек постали дио славне историје мученика за Косово и Метохију, али и примјер за нека будућа покољења. Наративом Његоша речено, благо Пеђи који довијека живи, имао се рашта и родити!
