Упокојио се Небојша Глоговац… Ми нисмо знали како му је било пре ове вести, а он није знао колико га волимо. Али су нам се душе среле. У лепоти и доброти. У лепоти његовог талента и људској доброти коју је понео од куће. Нисмо га морали познавати да би смо се знали. Душа све препозна. Небојша, нећемо те изневерити, не брини. Сад ћу све да ти кажем.
Кад се Небојша родио, мени је било време да завршим средњу школу… Шест година пре тога напустила сам групу Бате Миладиновића, хтела сам на неки други начин на сцену. И јесам… Но, завршила сам и ФДУ, не глуму, али смо ми сви са тог факултета једно племе, у којем је Небојша мој млађи брат у Христу. Као и сви остали. Тако сам волела његову класу! Све њих. Матора сам, али им се још увек дивим. Требињцима посебно. И њему и Наташи Нинковић. Лепота духа и части…
Упознала сам му оца… Свештеник је. Једне године је у нашој цркви на Литургији било окупљено Дунавско намесништво Архиепископије београдско-карловачке. Тад дођу сви свештеници из Београда који припадају том админстративном делу СПЦ. Све их је исповедао Небојшин отац. Све свештенике и све нас. Гледала сам му лице док је у исповести разговарао са мојим сином. Не може се то чути, али та благост на његовом лицу се могла видети, јер је обасјавала храм! Та дивота људске душе, то се ретко нађе по нашим црквама. Опростите на искрености. Небојша је у томе растао. У Христу, уз оца…
Сад кад помислим колико не знамо о ономе што прија упокојеној православној души, потекну ми сузе… Просто – не знамо…
Не знамо да је онај ко се упокојио и даље жив, само више није у телу. Душа је жива. Сви смо живи у Христу. Само пређемо у другу димензију кад Бог то одлучи. Каква је тада душа? Неспокојна. Зато и кажемо „Упокој душу тог и тог, Боже наш“. То значи „Боже, дај тој души спокој, умири је, немој да се плаши. Опрости јој све што је згрешила и загрли је, Боже“. зато је јако важно опело на сахрани. Зато су јако важне молитве за упокојене. Колико се ми молимо, толико се душа упокојеног смирава. Много помажу молитве нас живих… И ми то осетимо, осетимо тако што се и наша душа смири. Посебно је важан парастос на 40 дана од упокојења. То је тренутак којим се душа одваја од овог света и иде, нама незнано куд… Тад су молитве за спас те душе најпотребније. Потребне су увек, али тад…
У комунизму је било забрањено знање о томе. Истеривао се Бог из људи батином, силом. Уместо опела, уведене су „комеморације“. Оне нису уобичајене само за посткомунистичке земље, него за све где су се људи одрекли Бога. У књизи „Упутство за живот“ пише ово:
„У комунизму су постале популарне „комеморације“. То је било величање лика и дела тек преминулог „друга“. Можда тога има у римо-католицизму. Православнима уопште није својствено и то се не ради. Испраћај покојника је заиста испраћај са овога света у неки други, где душа креће сама и уплашена. И ми, уместо да умолимо Бога на опелу да умири ту душу, да јој да спокој и да се на крају закунемо на вечно сећање (Вјечнаја памјат), ми један минут ћутимо без везе, бар да се молимо за умирење те душе и на крају кажемо „Слава му!“. Шта то значи? Да ћемо га славити као крсну славу, ако Бог уважи наш захтев да та личност постане славна…? Зашто кажемо „Слава му“? То толико нема православног смисла, да се не да речима објаснити. Кажем, можда важи за римо-католике, не знам, али сам ово упутство за комеморацију нашла код Хрвата и оно гласи: „Сама церемонија комеморације концепцијски би требала бити прилагођена публици која ће назочити на комеморацији. О томе овиси избор говорника, пригодних текстова, поезије, прозе или извођење одређених глазбених точака. Особност наратора и говорника, те одабране теме, учинит ће свечаност особитом и јединственом“. Има још текста, али нема везе са нама. А нарочито се не пише оно Р.И.П по коментарима у новинама, јер то на енглеском гласи Рест ин пеаце, од латинског Реqуиесцат ин паце(м), што у преводу значи „Почивај у миру“. Ми то не преузимамо из латинског. Ми кажемо „Покој му души“, што значи „Спокојна му била душа, дај му Боже то“. Или кажемо „Вјечнаја памјат“. Не преводимо ово као „Вечно му сећање“, него само то кажемо. А то значи да ћемо га се сећати у молитвама да бисмо га избавили из ада, ако је тамо – пре страшног суда“.
Па, добро, нема зле намере у комеморацијама, али би бар требало да знамо да нема ни смисла. Кад знамо – онда ћемо полако.
И још нешто не знамо. Патријарх Павле је наредио, забранио, како ли се већ то каже, да се на сахрану носе цвеће, венци и „сузе“. То је причао баш у нашој цркви. И док је говорио, зрак сунца је прошао кроз рупицу у витражу и обасјао само Патријархова уста. Сви смо занемели од тог феномена. А он је говорио зашто не треба да се носи цвеће на гробље. Рекао је, отприлике: „То никада није био православни обичај. Оном ко није био близак Богу за живота – цвеће неће помоћи. А оном који је био близак – цвеће и не треба. Боље је тај новац дати неком сиромашном, јер ће наше милосрђе више помоћи покојнику, највише. То морамо радити, то смо као хришћани обавезни“. После видим да то пише у једној од његових књига. А кад се Патријарх упокојио, баш они који су били задужени за чување српске традиције, државни професионални Ансамбл „Коло“, на сахрани Патријарха ишао је у ношњи, са китицом цвећа. Нема ту одговорности оних који су ишли са цвећем у поворци… Него оних које држава плаћа да одговарају за нашу традицију. Туга. Туга од незнања. Туга.
А и у „Колу“ је данас тужан дан. Упокојио се прекјуче Владимир Слијепчевић, контрабасиста, најомиљенији човек свуда где је заиграла нога са ових простора. Срце му није издржало. И њега сам познавала. И супругу му, професора у балетској школи „Лујо Давичо“… Њу још из времена кад се Глоговац родио. Играле заједно у „Лоли Рибару“…
Све мислим, хришћанка сам, неће око засузити. Знам да иду код Бога, нигде другде, јер су били најбољи међу нама. Ал` опет, човек сам… Иду сузе у три реда, вреле, умивају душу… Молићу се. Не брините. И нећу носити цвеће. И поделићу сиромашнима за покој ваше душе. Још колико сутра. Сутра су задушнице. И певаћу у цркви „Вјечнаја памјат“. Певати из душе. Ове моје уплакане, мусаве и искрене.
Наше душе никад неће бити раздвојене. Оне су увек у Христу, мили моји.
Извор: blogfrket.rs
