Своје највеће пасије владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) везује за небо. Поред тога што се пре четврт века окренуо небеским вредностима и у Цетињском манастиру живот посветио служењу Богу, овај свестрани епископ изабрао је још једно опредељење које га и буквално везује за висине. Некадашњи старешина манастира Морачник на Скадарском језеру један је од двојице епископа Српске цркве који су припадници 63. падобранске бригаде: уз њега, то је и владика тимочки Иларион.
За епископа Јована падобранство је „задивљујући подвиг и нешто чиме се баве изабрани припадници људског рода”. Каже да се на овом свету још није родио онај ко се не поноси својим падобранским крилима, знаком који добија сваки падобранац када обави обуку и све предвиђене скокове.
За њега су сви војни падобранци света једно братство и одреда се диче том посебношћу.
Владика истиче да није образован као спортски, него као војни падобранац, иако је временом стекао и спортску падобранску дозволу.
– Упознао сам и врхунске спортске падобранце света, вредне дивљења. Но, као много важнију ствар сматрам падобранска крила која сам стекао од оружаних снага и јединица са којима сам скакао, а то су војске Русије, Израела, Специјална антитерористичка јединица и тако даље – објаснио је епископ Јован.
У падобранство је, каже, ушао по потреби, када је требало проверити како би, после вишедеценијске раздвојености, функционисала духовничка служба у тадашњој Војсци Југославије.
Прва јединица која је 14. октобра 2002. године, упркос забрани, у свом седишту у Нишу прославила крсну славу, била је управо 63. падобранска бригада. Ломљењем славског колача обележили су Покров Пресвете Богородице и дан када је 1944. године на италијанском аеродрому Ђоја дел Коле наша Народноослободилачка војска обновила падобранску јединицу основану у Краљевини Југославији 1940. године, пре него што су је имале Велика Британија и САД.
– Ломљење крсног хлеба пропратиле су и мушке, ратничке сузе, а тадашњи командант бригаде, сада генерал Илија Тодоров затражио је од митрополита Амфилохија да останем у јединици и прођем падобранску обуку. „Није ли мало матор?”, питао је митрополит, на шта је Тодоров одговорио: „И од маторијих смо направили људе!” И тако сам остао у Нишу. Уследила је обука под руководством пуковника Ненада Кузмановића, који је и изгурао целу идеју. Преломни тренутак дошао је ускоро: Седео сам иза пилота Еде Хаџисулејмановића и први пут из авиона посматрао падобрански скок. Е, тада сам постао падобранац, обука је то само реализовала – сећа се владика Јован.
Од тада до данас он је обавио око 350 падобранских скокова. Истиче да је сваки скок посебан и да, када се мало задуби, може баш сваког да се сети.
– Мириса ваздуха, приземљења, боје неба, летелице, начина на који ми се отворио падобран, а понајвише људи с којима сам летео авиону и у ваздуху. Свега се и данас сећам, од првог скока. Посебно место у памћењу имају и неке ванредне ситуације, каквих увек има и увек ће их бити, јер уза сву предострожност, човек мора да се смири пред природом која је променљива, непредвидива, милосрдна и окрутна. А тиме и пред чињеницом да и врхунски обучени и способни људи само делимично управљају својим животом – наглашава владика пакрачко-славонски.
Каже да нема ритуал пре скокова са неколико хиљада метара висине, већ истиче да су оно што захтева падобрански скок бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрема, и пажња према колегама који су ваздуху са њим.
– Не требају ритуали, већ једини осећај који је неопходан у падобранству, а то је страх, као знак да смo свесни да се бавимo нечим што је неприродно, изнад људске природе. Научени смо да тај страх савладавамо, да са њим живимо и користимо га да цело своје биће мобилишемо на извршење скока. Зато су за мене падобранци људска бића која су неке од својих капацитета развили до самих граница до којих човек може да допре – објашњава владика Јован и додаје да у Русији астронауте, пилоте и падобранце сматрају националним јунацима.
Никада зато неће заборавити када су приликом посете Београду са много симпатије у њега упирали прстом и узвикивали „десантник!” владике и свештеници из пратње руског патријарха Кирила. На питање како у себи мири падобранца Јована Ћулибрка и владику пакрачко-славонског, господина Јована, одговара да не види да они треба да се мире.
– Пре ми се чини да се, понекад и на непредвидиве начине, допуњују – искрен је српски епископ с падобранским крилима једне од најјачих светских војних јединица.
Књижевност, музика, новинарство, дипломатија…
Листа интересовања владике Јована, ван бриге о епископији, готово да нема краја. Овај Крајишник, поред Теолошког факултета, завршио је и јужнословенске језике и књижевност, а дипломски рад о Милошу Црњанском, који је бранио на Катедри за стилистику у Загребу, овенчан је Бранковом наградом Матице српске 1991. године и данас се користи на постдипломским студијама у виду књиге „Црно сунце, и око њега круг”.
Владика говори енглески, руски и хебрејски језик, служи се немачким, грчким и са неколико словенских језика и члан је Комисије Светог архијерејског синода за превод Старог завета. Стручњак је за проучавање холокауста и на ту тему одбранио је магистарски рад у Јерусалиму, где је боравио осам година. Објавио је и низ радова о савременој музици и култури, теорији и пракси савремених медија, један је од твораца прве радио-станице у СПЦ, Радио Светигоре, а био је и уредник истоименог магазина.
Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић
Извор: politika.rs