Бавити се политиком у Србији и бити свој јако је тешко. Не због чињеница да то нисте већ због кампање коју увек покрену дежурни агитпроповци како би вас дискредитовали тако што ће рећи „еј, није тај смео ништа док му шеф није аминовао“. У ситуацији која се конкретно мене тиче, готово увек иду текстови како ја никада ништа нисам смео, нити могао да изјавим а да ми претходно Вучић то није рекао да учиним. Односно, кампања се увек своди на лаж да ја говорим оно што Вучић не сме, тј. да Вучић из мене проговара.
Да се разумемо, Александра Вучића познајем баш, баш дуго. Од њега сам, богу хвала, толико тога научио да сам му захвалан док сам жив.
Ипак, колико год да ценим Александра Вучића, а свакако да је његово политичко знање и искуство нешто што се мора ценити, ја имам своје мишљење и сам га формирам. Оно се, нема никакве дилеме, веома често поклапа са оним што Александар Вучић мисли, јер свакако не бих био у странци коју он предводи да нисмо истомишљеници, али када би сви били у свему сагласни, свет би отишао до врага. Од мајке и оца ми је остало да се увек трудим да не трчим за другима, да сам промислим и да донесем сопствени закључак. Оно што лично ценим код Вучића управо је то што он не подноси полтроне и људе без става. Вучић цени оне који се са њим и посвађају око мишљења и увек саслуша оног ко другачије мисли.
Чему сад све ово?
Зато што ми је мука да сваки пут када изађем са неким ставом нађе се неко говедо аналитичарско или неко ко се лажно представља да је тобоже велики новинар на ТВ Нова С или Н1 да лупета како сам ја то изјавио или нешто урадио зато што ми је то Вучић рекао да изјавим или урадим. Мука ми је да ме тако напада гомила бескичмењака, који су иначе увек научили да им други напише шта да мисле и који ваљда сматрају да су сви на овом свету баш као и они. Том олошу нећу да ћутим. Такав сам какав сам. Kо ме воли, хвала му, ко ме не воли, хвала му, али код мене нема тајни. Нисам никакав Вучићев мегафон, нисам му ни десна рука, нисам ни најближи сарадник, нити сам његов гласноговорник, оно што говорим, ја то заиста и мислим.
Вучића ценим и уважавам, али не морам, као ви што морате код Ђиласа, да трчим по упутство шта да мислим. Не занима ме политичка коректност, не занима ме да ли ћу због изнетог става бити смењен, скрајнут, опуштен сам скроз јер немам политичке амбиције да градим даљу политичку каријеру и имам ту слободу да кажем шта ја хоћу и како хоћу. Свакако, имам и одговорност према томе да јесам члан Председништва СНС и да сам народни посланик, што свакако подразумева да морам да водим рачуна на који начин нешто изјављујем, јер тако то раде одговорни људи. Међутим, немам потребу да се било коме додворавам.
Отуда, господо бескичмењаци лажљивог језика, шта год писали и лагали о мени, можете само да ми пљунете под прозор. Ви живите тако што вам неко плати да мислите како вам он напише и да то представите као ваш велики аналитички или новинарски подухват. Супротно вама, ја живим слободно, мислим и радим како ми је воља. Свако добро вам желим и маните се мене. Покушајте ујутру када устанете, макар једном у огледалу када се погледате, да видите човека, а не амебу.