Понашање „Чеде подморнице“ у Бриселу довело је до нових подела у иначе девастираном табору руске „опозиције“ у Србији. И таман када би неко помислио да је међу њеним лидерчићима остало трунке здравог разума, испоставило се да предмет спора нису Стојковићеве „политичке бравуре“ у срцу европске администрације, него његова изопачена потреба да већину времена у том граду проведе у сексуалном општењу са сомалијским мигрантима, у извесним баракама врло сумњивих здравствених и хигијенских перформанси.
Наиме, Волохонски замера Никитину што осуђује „подморницину“ изопачену склоност према особама истог пола, али различите боје коже, заговарајући приступ: „Топли брат је мио, ма које боје био!“. Осим тога, показао је и одређено разумевање за чињеницу да је Стојковић од сомалијских избеглица добио непријатну, болну и лако преносиву полну болест, уз оцену да је љубав слепа, а понекад и глупа.
Када су га пријатељи после свега питали како то мисли да је „подморница“ у Бриселу сачувао част и осветлао образ, Волохонски је само одговорио: „Нисам на тај образ мислио…“
