Имао сам част да се у Београду састанем са предсједником Републике Србије Александром Вучићем.
Србија је доживјела ренесансу у последњој деценији: Постала економски јака земља, војна сила, фактор стабилности у региону и земља у коју је подједнако загледан и исток и запад, али и сви Срби широм свијета који се радују успјесима Србије, као својим лично.
Ипак, посебно бих нагласио да Србија којом руководи Александар Вучић није признала ткз. Косово, није увела санкције Русији, није ушла у НАТО пакт и није заборавила Србе у региону, чак напротив: штити их и помаже више и јаче него икад.
Док је већина наше политичке елите загледана ка Бриселу и Вашингтону, моје очи ће увијек гледати ка Београду и браћи. Вријеме је показало да немамо ближег савезника од наше Србије која нас је хранила онда кад нико није хтио. Лијечила. Помагала. Чувала од нас самих, а неријетко и од наше бруке.
Све наведено је за мене довољно да поручим предсједнику Вучићу: Хвала Вам, драги пријатељу и предсједниче, што сте сачували образ српског народа у тешким временима.
Нека Бог чува Србију и Црну Гору, два ока исте главе.