Увек треба да се подсетимо наших историјских јунака. Један од њих свакако је чувени војвода Радомир Путник. Војвода Путник рођен је Крагујевцу 1847. године, а умро је у Ници 1917. године. Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
Један је од најодликованијих личности у српској историји. Добио је бројна одликовања. Истичем овом приликом Орден Карађорђеве звезде И реда, Орден Таковског крста ИИ реда, Орден Белог орла ИИИ реда, Орден Светог Саве И реда, Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа И реда и Орден Светог Станислава И реда. Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876 – 1878. као мајор, командант Рудничке бригаде. Ушао је 16. децембра 1877. године после неколико дана тешких борби у од стране Турака напуштено село Нишор. Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице. Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици.
У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина на албанско приморје.
Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су пренети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС, скоро десет година након смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. У личном животу славни војсковођа Радомир Путник је био повучен и скроман човек. За време балканских ратова, наредио је да дневнице потпоручника и војводе буду исте. И једни и други добили су три динара дневно.У јавности никад није био разметљив и није волео хвалисавце. Његово избегавање да у јавности носи своја одликовања прочула су се. Остала је забележена прича да је војводу Путника неко једном питао зашто је то тако.
“Моје декорације су испод мундира“, говорио је војвода Путник. Радомир Путник је уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Др Угљеша Мрдић
