Правдољубивост војводе Вука постаје јача од жеље да само буде официр предан наредбама Врховне команде. Заједно са Танкосићем, у присуству књижевника и дипломата Јована Дучића и Бранислава Нушића, присуствује великом народном протесту у центру Београда организованом против анексије Босне и Херцеговине. Такође, био је у друштву Војислава Танкосића, када је запретио Стојану Протићу да ће одлетети у ваздух са целом фамилијом уколико прихвати функцију министра војног.
Врло је битно напоменути да je подршку официрима, међу кoјима је био и Апис, дао и начелник генералштаба војвода Радомир Путник, али и велики број политичара, дипломата и културних радника. Био је то отпор елите.
Официри су се, у том периоду, састајали у кући Танкосића, где су уз „тиквешко вино и мезе“ разговарали о новонасталој политичкој кризи у Србији, као и о проблемима у војсци. Докле је сукоб ишао показује и податак да је у Ваљеву, командант Дринске дивизије одбио чак да изађе и поздрави министра привреде Велизара Јанковића. У сукобу између официра и старорадикала, требало је да посредује Живојин Балугџић, конзул Атине, али пошто га је Танкосић, приликом разговора истукао, сукоб се још више распламсао. Ипак, спас Србији донео је владика Николај Велимировић, који је успео да убеди обе стране да се умире „јер су на прагу много важнији догађаји“.
Текст је настао у сарадњи са: Ратници Црне руке
