Срби су у Хабзбуршкој монархији добили одређене привилегије, али једну, можда најважнију нису добили: нису добили посебну, српску територијалну јединицу у оквиру монархије. Војна Крајина се може гледати као некаква српска јединица, али ону праву, аутономну српску јединицу са Србином на челу и са српским органима власти ипак нису имали. То им је обећавано, али тек кад Хабзбурговци ослободе остатак српских земаља од Османлија.
Ипак, 1694. на Збору народних првака у Баји, Срби су од цара Леополда тражили да се створи посебна српска јединица у коју би улазила Мала Влашка у Славонији као и област између Дунава и Тисе. Двор је пристао, али ипак није испунио то обећање. На сабору у Крушедолу 1708. српски прваци су тражили да Срби добију земље „Славонију и Срем између Дунава и Саве све до хрватске границе, и Бачку и Банат између Кереша и Мориша“, као и да „два саветника од нашега рода и од грчке вере буду код царског двора и код Угарске канцеларије…и да те саветнике бира скупштина српског народа“.
Митрополит Исаија Ђаковић је мислио да би Срби морали да постигну и договор са Мађарима, међутим Мађарска није била претјерано расположена. Срби су тако остали у веома несигурном положају: од цара нису добили никакву посебну територију, Мађарска их је сматрала својим поданицима и покушавала је да укине српске привилегије, а свему томе треба додати и притисак Католичке цркве која је жељела да покатоличи Србе.
