„Постоје тренуци на које не можемо остати равнодошни, као што је био тренутак кад је дека загрлио две девојчице. У том тренутку као да стане време. Неко буде мало емотивнији, па крене нека суза, пар погледа се деси и опет идемо даље, морамо наставити да извлачимо људе, јер приступамо на тај начин као да су сви живи“. Овим речима Добрица Петрић, члан Организације за трагање и спасавање Србије за Телеграф.рс описује како је из његовог угла изгледао тај 1. новембар, дан када је нашу земљу задесила незапамћена трагедија, а управо је он био на лицу места.
Снимак интервјуа погледајте ОВДЕ.
Подсетимо, Валентина (9) и Сара Фирић (5) из Ковиља погинуле су заједно са својим деком Ђорђем Фирићем (53) и биле су најмлађе жртве трагедије. Добрици и сад пада тешко да се врати на тај дан.
Био је то петак, радни дан. Већини, не много другачији од претходног дана. Људи су на железничкој станици у Новом Саду чекали воз не слутећи да се неки од њих никада неће укрцати на пут. Неколико тренутака касније, Добрица је био на лицу места са својим колегама и сатима храбро извлачио људе који су, затрпани испод рушевима надстрешнице, чекали помоћ и борили се за живот.
- Мени је дан био као и сваки други, текао је пословно. Прво сам случајно видео вест у Телеграм у групи, али сам је нехотице погледао и наставио даље, јер сам био у некој гужви. Након пет минута добили смо позив у нашем интерном систему обавештавања и активирања, где се описала трагедија мало детаљније. Тако смо добили информацију да је у 11.56 часова пала настрешница на железничкој станици у Новом Саду – прича наш саговорник присећајући се сваког детаља тог дана.
„Увек приступамо као да је свако испод рушевине жив“
Неколико минута касније све снаге биле су на терену. Будући да је седиште Организације у Новом Саду, волонтери спасиоци су убрзо били на лицу места, а придружио им се и Добрица са колегама из Београда. Тако је кренула права борба за људске животе. Како каже, није знао шта га чека на лицу места, али није много ни размишљао, већ је приступио задатку одговорно и професионално.
- Никад не знамо шта нас може затећи. Спремамо се активно и спремни смо за најгоре, али увек надајући се да неће доћи тај тренутак. Гледамо да спасимо што више људи можемо. Када је ситуација овог типа, увек приступамо као да је свако испод рушевине жив и не размишљамо о другој крајности.
Пузали су до преживеле девојке и испод рушевина јој давали инфузију
Борба да се дође до особа трајала је више од осам сати, а Добрица је провео чак шест копајући до људи и трудећи се на све начине да их одржи у животу. Чланови ове волонтерске организација која је учествовала у спасавању били су поред 80 спасилаца, ватрогасаца и других припадника Сектора за ванредне ситуације. У сталној координацији са њима, заједничким снагама, тражили су идеално решење и борили се за сваког.
- Одмах након доласка смо уочили специфичну ситуацију зато што је конструкција која се урушила из једног дела. Померање на једној страни изазива и на другој страни одређена померања, па је спасавање на једној страни реметило средину или другу страну. Прво смо приступили идентификовању места где су особе под рушевином. Утврдили смо да је са леве стране била женска особа која је била свесна и комуницирала, ја сам одржавао контакт са њом, а након одређеног времена наш председник Драган Бјелић је са колегиницом из Хитне помоћи из Новог Сада, пузећи дошао до особе, отворио јој венски пут да би се прикључила на инфузију. Комуницирали смо са особом све док се нису стекли услови да се извуче и превезе у Клинички центар Војводине. Све преживеле особе у том тренутку, које су биле затрпане, су имале тешке полутрауматске повреде – прича Добрица присећајући се потресних слика и саме акције спасавања.
Ања је 15. жртва трагедије
Нажалост, пре три дана нас је потресла вест да је једна од троје пацијената тешко повређених, услед обрушавања надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, преминула. Она је петнаеста жртва несреће која се десила у Новом Саду 1. новембра, а упркос борби лекара и напорима, дошло је до смртног исхода.
- Изјавио бих саучешће, у име Организације, породици Ање, али и осталим породицама преминулих. Те неке слике увек остају урезане. Неке не могу да се обришу, јер је то таква врста посла. Нико није имун на те ствари и слике и када дођемо на лице места и видимо каква је ситуација, знамо шта можемо очекивати. Неко се сусрео више са неким стварима, неко мање, али некако у том тренутку то се све стави по страни. Будемо професионални и имамо један циљ – прича Добрица и додаје да свој спасилачки позив види као допринос заједници и отаџбини и сматра да је у суштини сваког човека је да помогне.
У таквим тренуцима, спасиоци су, прича Добрица, усмерени само на један циљ и иако им је тешко, не смеју да дозволе ни секунде да застану. У таквим ситуацијама свако нађе начин да помогне и то је тренутак када смо сви уједињени.
- Сви су ту хероји, и Сектор за ванредне ситуације и ватрогасци спасиоци и људи који су пришли да помогну и Хитна помоћ, грађевинске фирме које су дошле са механизацијом. Свако је дао свој допринос и нико није мање битан. Заједничким снагама смо успели да спасимо људе који су могли бити спасени – заскључује наш саговорник.