После 113 година испоштована је последња жеља Ђорђа Стратимировића, једног од највољенијих првака српског народа у Аустроугарској.
Посмртни остаци „народног вожда“,како су га због његове војничке храбрости звали ондашњи Срби, данас су из Беча,са гробља Свети Марко, пренети у Србију.
У наредним данима,његове кости биће сахрањене у Горњој цркви у Сремским Карловцима.Биће то испуњење последње жеље генерала Стратимировића коју је изразио непосредно пред смрт у својим мемоарима „Успомене“.
У присуству „вождовог“ праунука Ивана Стратимировића, његовог сина Ђорђа и Ивановог синовца Стефана, Његовог преосвештенства владике сремског Василија и председника Одбора за Ексхумацију посмртних остатака Александра Ђурђева и чланова др Синише Новковића, правника, Горана Миленковића,архитекте и Данијела Кулачина историчара, ковчег са ексхумираним Стратимировићевим костима, смештен је у капелу Градског гробља у Новом Саду, његовом родном граду.
- За породицу Стратимировић ово је величанствн тренутак. Наш дични предак који је у историју Српске Војводовине уписан златним словима, коначно је поново са својим народом! – рекао је за „Новости“ видно опхрван емоцијама праунук Иван Стратимировић.
Председник одбора за ексхумацију Александар Ђурђев каже, такође за наш лист, да је иза преноса посмртних остатака стала држава Србија, те да ће Ђорђе Стратимировић бити сахрањен у присуству породице, црквених и државних великодостојника како и приличи тако значајној личности из историје српског народа.
Историја памти Стратимировића првенствено као команданта српских добровољаца из Шајкаша који су извојевали прву и најважнију српску победу над Мађарима 12. јуна 1848. године у Сремским Карловцима. Мађарска војска генерала Јаноша Храбовског са Петроварадинске тврђаве покушала је да заузме Карловце.
Стратимировић, тада двадесетшестогодишњак, одлучио је да последњи пут пређе у напад, скупио сељаке и граничаре, а у помоћ му је стигло и око 1.000 добровољаца из Кнежевине Србије под командом Миливоја Блазнавца. Предвођени генералом Стратимировићем, извојевали су прву српску победу над Мађарима.
У историјској литератури постоји неколико описа Стратимировићеве личности и његове улоге у српском покрету. Један од најупечатљивијих записа оставио је Михаило Полит Десанчић који за Ђорђа каже да је 1848. године био још врло млад и изванредно леп човек, притом самоуверен, непредвидљив, прек и врло храбар.
- Био је врло омиљен у српском народу, нарочито код Шајкаша, јер је свугде с њима ишао у ватру и био је вођа и душа у српском устанку. Личном одговорношћу давао је пример војницима, који су га неизмерно волели. Ишли су као слепи за њим – забележио је Полит Десанчић.
Да су генералу мањкале неке од особина које наводи Десанчић, без сумње, битка за Сремске Карловце имала би по Србе другачији, поразан исход. Без ове историјске победе, српска Војводовина доживела би слом, баш као и сан о присаједињењу Србији.
По завршетку војне службе, 1859. године, генерал Стратимировић је учествовао у дипломатским мисијама за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. Од 1873. живео је у Новом Саду. У српско-турском рату 1875. ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије. Дубоко разочаран, после 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч, где је провео остатак живота. Написао је аутобиографију на српском и немачком језику, коју је 1913. публиковао његов син.
