Међутим, његов боравак на Косову прекинут је изненада јер су га спазили Албанци, који су, према његовим речима, покушали да изазову инцидент.
– Око сам оставио на Косову, али и много сабораца. Вукло ме је срце да опет одем тамо и осетим ону исту емоцију са којом сам се борио за своју домовину, свесно ризикујући живот. Када сам крочио на Косово, срце је почело да ми туче као да ће искочити из груди, а сузе су ми облиле лице – испричао је Новица Спасић.
– У Гњилану су ме дочекали Срби, који су ми рекли: „Да није било вас, ко зна шта би било са нама.“ Те речи су ми још једном потврдиле да је наша борба вредела и да не треба да жалимо ни због чега што смо изгубили – кроз сузе говори српски херој и са жаљењем констатује да је Косово морао да напусти раније него што је планирао.
Наиме, када је са сестром Наталијом и зетом Драганом, који су са њим боравили на Косову, ушао у једну самопослугу у Гњилану, Новица је приметио да га двојица мушкараца намрштено посматрају, а потом панично зову некога мобилним телефоном.
– Чим смо ушли у продавницу, приметили смо двојицу мушкараца како намрштено гледају у мене. Узели су телефон и некога су позвали, а моја сестра, зет и ја смоодмах напустили продавницу. Међутим, они су потрчали за нама,а ми смо успели да уђемо у ауто, након чега смо одмах напустили Косово – каже Новица Спасић.
– Сигуран сам да су ме ти момци препознали, а не смем ни да помислим шта би било да нисмо побегли. Уверен сам да су хтели да ме линчују. Већ су ми палили аутомобил пре неколико година, када сам први говорио о голготи коју смо прошли бранећи своју земљу – каже Спасић.
Новица Спасић истиче да му је највећа жеља да своју децу одведе на море.
– Откад сам остао без посла у спортском центру у Лесковацу, свакодневно шаљем биографију на огласе за посао, али ми нико не одговара. Највећа жеља ми је да децу одеведем на море, јер га никада нису видела – каже Спасић.
Новица, који је иначе незапослени отац седморо деце из Бојника, надомак Лесковца, живи од социјалне помоћи и скромне инвалиднине, која углавном одлази на лекове. Упркос недаћама, он и супруга Јелена се труде да деци обезбеде све што им је потребно за безбрижно детињство, а како наглашава, највише би волео да живе од сопственог рада.
– Рат нам је заувек променио животе, а његове последице сваки дан проживљавамо. Многи борци са Кошара су отишли у иностранство за бољим животом, али ја нисам. Највише на свету волим своју земљу и никада не бих могао да живим ван Србије – каже он.
Иако никакве привилегије немам зато што сам се борио за домовину, опет бих је бранио са истим жаром – закључује борац.
