Пише: Милан Гајовић, дипломирани правник
Црногорска (Ђукановићева) влада је,у техничком мандату, 28.новембра 2020, године, донијела одлуку о отказивању гостопримства амбасадору Србије, Владимиру Божовићу.
Проглашење амабадора Божовића непожељном особом образложено је тиме што се он, наводно, „континуирано мијешао у унутрашње ствари Црне Горе“:
“Амбасадор Божовић је нелегалну и нелегитимну Подгоричку скупштину 1918.године назвао „ослобођењем“ и „слободном вољом“ црногорског народа,чиме је,још једном,на најдиректнији начин, омаловажио државу која му је дала дипломатско гостопримство“, саопштило је Министарство вањских послова и еуропских интеграција.
А Божовић је у ствари рекао да је Подгоричка скупштина „…слободни израз народне воље за уједињењем са братском Србијом“. Те ријечи би потписао сваки патриотски оријентисани грађанин Црне Горе.
Техничка Влада је тада тврдила да је Божовић тиме унизио Скупштину која је 27.новембра 2018.године, усвојила Резолуцију о поништењу одлука Подгоричке скупштине. Та Резолуција је политички памфлет зато што су се њени учесници (и бјелаши и зеленаши) били опредијељени за југословенско уједињење (за стварање Kраљевства СХС),с тим што су зеленаши залагали да Црна Гора буде директни конституент будуће заједничке државе,а не након претходног уједињења са Србијом.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Подгоричка скупштина (Велика народна скупштина српског народа ),одржана 26/27,новембра 1918.године и њене одлуке су историјски догађај и не могу се обрисати никаквом резолуцијом.
Наравно,те одлуке одавно не производе правне последице.Сваки историјски догађај је резултанта законитих фактора у простору и времену и не смије се накнадно кривотворити у функцији остваривања одређених политичко – идеолошких и страначких интереса.
Политичким актима, макар и законодавног органа,не може се брисати или кривотворити историја.
Резолуција Скупштине је још један акт у процесу кривотворења црногорске историје,која је неотуђиви дио свесрпске историје.
И садашњи министар вањских послова и еуропских интеграција Ђорђе Радуловић је изјавио да није могуће повући одлуку о протјеривању амабасадора Србије,јер би за то требала сагласност (агреман) предсједника Ђукановића, што није тачно.
Радуловић је чак изјавио и да „…неки проценат Срба не осјећа Црну Гору као своју…“ ?! То у преводу значи да је само „неки проценат Срба“ реметилачки фактор у Црној Гори, што се може тумачити само као политички став дукљански антисрпски оријентисаног члана Kривокапићеве Владе.
По члану 100 став 1 тачка 1 Устава Влада води спољну политику Црне Горе, а по члану 95 став 1 тачка 6 Устава, Предсједник поставља и опозива амбасадоре, на предлог Владе.
Значи, у оквиру својих уставних овлашћења да води спољну политику, нова црногорска Влада може донијети одлуку којом мијења (опозива) ранију одлуку о отказивању гостопримства страном амбасадору. Ово тим прије што је такву одлуку донијела техничка прелазна влада која није била овлашћена да доноси одлуке од суштинског значаја. У овом случају, страни амбасадор наставља да несметано обавља функцију на основу ранијег агремана (сагласности) Предсједника Црне Горе. Ово омогућава и чињеница да Србија, реципрочно, није отказала гостопримство црногорском амбасадору у Србији, Тарзану Миоешевићу.
Ни Бечка конвенција о дипломатским односима, из 1961.године,као ни добри дипломатски обичаји, не спречавају владу једне земље да повуче (опозове) одлуку о проглашењу амбасадора стране државе за персона нон грата и да омогући да исти амбасадор стране државе неометано настави да обавља своју представничку функцију.
Такође, није неопходно поновно давање агремана (сагласности) предсједника државе,без обзира што је у Црној Гори на ђелу кохабитација Владе (парламентарне већине) и Предсједника.