Често је само једна реченица оно што остаје запамћено у историји; реченица која оваплоћује идеју, покрет, епоху или личност. Кад се ради о Ангели Меркел, напамет ми падају две реченице. Једна која се односи на унутрашњу политику, изречена као молба: „Ми то можемо“. Било је то обећање и апел свим Немцима суоченим са великим приливом сиријских избеглица које су ушле у Немачку 2015. године.
Друга се тиче спољне политике и изазвала је прави земљотрес. „Времена када смо могли у потпуности да се ослањамо на друге су донекле прошла“, поручила је Меркелова 28. маја, држећи говор у Минхену. Учинила је све што је могла да та реченица делује импровизовано и тривијално. Није говорила испред Брандебуршке капије у Берлину – била је на фестивалу у Минхену у просторији која је мирисала на пиво. Максимално се оградила, релативизовала, снизила тон и говорила о „другима“, премда је било јасно да мисли на САД.
Ипак, утицај њених речи био је неспоран. Немачка канцеларка је суштински најавила крај савеза који је Немачкој током пола века гарантовао безбедност и обликовао њену политику и вредности. Кад је то изјавила у мају, Немачка је била усред изборне кампање, што је утицало на то да се изјава протумачи у том кључу и да јој се да мањи значај. Чак и данас се у великој мери занемарује њена радикалност, вероватно због тога што би супротно поступање подразумевало пролазак кроз болно и узнемирујуће искуство. Немци више воле да избегавају ту врсту самопреиспитивања. САД остају наш најважнији партнер, имају обичај да кажу владини званичници, а НАТО је још нетакнут. То је можда тачно. Али колико дуго ће бити тако?
Немачка је преокупирана својом унутрашњом политиком још од маја, кад је озбиљно почела изборна кампања за септембарске изборе, који још увек нису довели до формирања владе. Али једном, када Берлин опет буде имао владајућу коалицију која ће моћи да се посвети међународним односима, суочиће се са драматично измењеним околностима. Либерални светски поредак, који су САД градиле седам деценија, урушава се. За то време САД се повлаче са глобалне позорнице на три фронта: као поуздани гарант европске безбедности, као земља која обликује глобалну политику и као водећа сила слободног Запада. Шта носи будућност без САД за кормилом? Шта носи будућност у којој више нема најважније константе немачке спољне политике? Како ће изгледати будућност ако све земље буду настојале да опонашају политику „Америка на првом месту“?
За Немачку ће то значити крај нечега што је суштински била заштићена спољна политика; политика у којој су други често доносили тешке одлуке уместо нас. Последњих година Немачка је показала већу спремност да преузме одговорност сразмерну улози економски и демографски најснажније земље у Европи. Међутим, до сада се Берлин опредељивао за реаговање уместо (про)активности, што се могло видети поводом Украјине и кризе евра.
Годинама је Немачка успевала да се провлачи са спољном политиком која не подразумева веће преузимање одговорности. Суверенитет Западне Немачке био је ограничен, а немачка опрезност разумљива из историјских разлога. Такође, подељена земља је била премала да би имала улогу у међународној политици. У будућности, међутим, Немачка ће морати да предводи. Али куда? Најрадикалнија последица новог стања међународних односа је то што ће Немци морати јасно да кажу шта је то што они желе. Ово може звучати банално, али није тако.
Одсуство Немачке са глобалне сцене омогућило јој је луксуз да своју спољну политику добрим делом заснива на вредностима, док су се други бринули о реалполитици и прљавом послу. Меркелина избегличка политика – која даје предност хуманитарним принципима над јединством Европске уније – најрадикалнији је пример ове немачке традиције. Нова међународна ситуација подразумева напуштање улоге доброћудне Немачке. Кад се принципи сударе са прагматизмом, односно вредности са интересима, Берлин ће бити приморан да доноси тешке одлуке. Али колико далеко би у томе требало да идемо? Која средства смо спремни да применимо за одбрану Европе, приближавање миру на Блиском истоку или стабилизацију Африке?
АМЕРИКА
Немачки стручњаци за спољну политику још увек воде расправе о томе колико је озбиљно отуђење између САД и Европе. Атлантисти заговарају оптимизам, иако је Трамп до сада потврђивао бриге песимиста. Они настављају да се држе илузије да су, уколико занемаримо Трампа, трансатлантски односи још увек потпуно нетакнути. Америчког председника виде као болну али привремену болест. Верују да ће се, кад Америка оздрави, у трансатлантске односе вратити status quo.
Проблем са овим гледиштем је у томе што је америчко повлачење из улоге силе која обликује глобалну политику почело пре Трампа – и неће се завршити његовим одласком. Немачки министар спољних послова Зигмар Габријел отишао је још даље у понављању ставова које је Меркелова изнела у пивском шатору. У важном спољнополитичком говору пре неколико недеља изјавио је да би Немачка, ако буде потребно, могла да преживи и без Америке.
ЛИДЕРСТВО
Шта значи кад САД напусте своју глобалну лидерску улогу? Идеја да Немачка може преузети ту улогу од самог почетка била је бесмислена. Претпоставка да ће немачки канцелар ускочити као лидер слободног света и да ће Немачка – како је рекао глумац и филантроп Ричард Гир – бити „мудра, стабилна, далековида и морална глобална сила“, била је само очајничка нада шачице америчких романтика. Ласкали су Немачкој и распиривали наивну илузију да вредности могу бити одржане без потребе да се бране.
Немачка можда види себе као велику моралну силу, али политички и економски нисмо ни близу довољно јаки – а војно смо тек скромно опремљена војна сила без могућности нуклеарног обуздавања.
Осим тога, неспособност Немачке да формира владајућу коалицију је ове јесени и зиме показала да Берлин није имун на кризу либералне демократије. Немачка не може спасити Запад, али може, заједно са Француском, учинити много више за Европу и њено двориште, него што је раније чинила. Пре четири године, Јоаким Гаук и Франк-Валтер Штајнмајер, тадашњи председник и министар спољних послова, позвали су да се одреди та врста фокуса, наводећи да немачка мора деловати „раније, одлучније и конкретније“.
ВРЕДНОСТИ
Немачки историчар Хајнрих Аугуст Винклер у својим радовима је описао тријумф Запада, његових вредности и идеја. Али чак и он је збуњен након што је Америка престала да се придржава тих вредности. У најновијој књизи Да ли се Запад урушава? не успева чак ни да одговори на питање из наслова. Винклер је постао хроничар историјских догађа које више није у стању да протумачи.
Криза Запада нарочито је болна за Немачку. Дуго путовање земље ка Западу, које описује Винклер, заустављено је кад је почела његова пропаст. Попут воза који је стигао на станицу која је управо демонтирана.
Док су западне позиције или моћ опадали, тврдње о моралном лидерству само су постале гласније. Овај раскорак је нарочито видљив посматрачима изван Европе. Тамо Запад одавно сматрају уображеним и арогантним. Због тона који им се није свидео реаговали су одбацивањем и пркосом.
Ауторитарни системи су сада ушли у отворено ривалство са Западом, супротстављајући своје моделе нашим. То је наратив – који на првом месту долази из Кине – о ефикасним и добронамерним полудиктаторима који обећавају просперитет и напредак, насупрот незграпним, тромим и кризама растрзаним демократијама.
СТРАТЕГИЈА
Европа мора бранити своје вредности. У том смислу би било од помоћи да промени тон, понашање и смањи ароганцију тако што ће престати са праксом прекоравања и упирања прстом. Европа мора допустити својим врлинама да говоре саме за себе. Мора чувати своје позиције у надметањима са другим друштвеним моделима. Са Емануелом Макроном на челу Француске сада имамо могућност да Европу поново учинимо атрактивном.
Једна од омиљених мудрости меркелизма је да политика почиње посматрањем реалности. Али то није лако ових дана. Немачкој спољној политици недостаје стратешки приступ који описује, анализира и нуди могућности. Све док су најкритичније координате биле унапред постављене, Немачка није морала тако да размишља. Други су то чинили уместо нас. Али та времена су прошла. Пре неколико година Министарство спољних послова покренуло је процес разматрања, а Министарство одбране је такође почело да ради на новој политици „Беле књиге.“ Све је то дивно и красно, али није довољно далековидо. Немачкој је потребно више спољнополитичких умова, који би заузврат имали већи утицај. Најбољи политички мислиоци не би требало да се прикључују корпоративном сектору, као што су многи урадили. Требало би да иду у фондације и тинк-тенкове.
Такође, више није довољно да земље размишљају и планирају самостално. Ако Берлин и Париз желе да управљају заједнички, мораће и да размишљају заједно. Институт за међународну политику и безбедност (SWP), најважнији немачки спољнополитички тинк-тенк, недавно је предложио стварање заједничке немачко-француске „Беле књиге“. То би у најмању руку био добар почетак.
ИНТЕРЕСИ
Вредности и интереси нису нужно међусобно искључиви. У интересу је Немачке да промовише владавину права, људска права, мултилатерализам и поштовање међународних споразума. Ипак, могуће је да ће бити потребно да се прихвате одређена ограничења како би се остварили неки спољнополитички циљеви. Немачка мора пажљиво извагати тежину моралних стандарда и интереса. На пример: Споразум о придруживању са ЕУ представљао је суверену одлуку Кијева да се приближи Европској унији. Међутим, да ли је то било у европском интересу с обзиром на крајњу цену – рат у Украјини и сукоб са Русијом? На крају, непсремност да се иде даље није донела ништа добро ни Украјини ни ЕУ.
Други пример: Да ли је било исправно у преговорима са Британијом инсистирати да је принцип слободе кретања нешто о чему се не може преговарати? Тиме је поплочан пут за Брегзит. Свакако да је слобода кретања радне снаге централни принцип јединственог тржишта. Али због страха да ће принцип бити напуштен никада није дошло до дискусије о евентуалном компримису.
Још један пример је спор око каталонског захтева за независношћу. Немачка и ЕУ су чврсто остале верне принципу неинтервенције у унутрашња питања држава чланица. Међутим, било би у европском интересу кад би Берлин, Брисел или неко трећи пронашли начин за посредовање у преговорима Мадрида и Барселоне.
Прихватање ствари које не можемо променити мора бити део наших размишљања. Немачка мора бити спремна за чињеницу да је у блиској будућности мало вероватан демократски развој догађаја у Русији. Ипак, и даље нам је потребна политика која Русију и Турску везује за Европу. На Блиском истоку морамо пронаћи разумевање са Русијом која је попунила празнину коју су оставиле САД. Кад се ради о Кини, потребна нам је европска политика која ограничава утицај Пекинга.
На крају, ту је Пољска. Ту бисмо се ускоро могли суочити са питањем шта нам је важније, останак Пољске у Европској унији или њено потпуно придржавање принципа владавине права. Можда ће се испоставити да је нереално очекивати и једно и друго. У таквој ситуацији би могло бити у немачком интересу да Источна Европа остане део Уније, чак и ако се не прилагођава њеним стандарима у сваком погледу.
Немачка ће у будућности морати да се суочи са овим конфликтима и да донесе одлуке које би се могле показати кључним. Грешка је то што о овим питањима постоји мало искрене дискусије. Требало би да имамо много оштрије и фокусираније јавне дебате. Уместо тога немачки политичари још увек су фокусирани на илузију да заступају моралну силу. Ако Немачка жели да предводи, потребно је да усвоји реалистичну слику света. Епоха спољнополитичке невиности је завршена.
Кристијан Хофман
Превео Александар Вујовић
Извор: standard.rs / spiegel.de
