У периоду актуелних напора Црногораца да на миран, хришћански, честит и достојанствен начин очувају национални идентитет и традиционалну религију, на порталу претенциозно именованом „Аналитика“ је у форми фиктивног интервјуа (аутор сам себи постави питање, па одговора на њега, јер га нико други ништа не би ни питао) самопрокламовани политички аналитичар Златко Вујовић изнео низ лажних тврдњи и тенденциозних дезинформација. Циљ му је био да укаља и оспори ову борбу већинског дела Црне Горе, доведе под сумњу њене мотиве и митоманским конструкцијама без икакве аргументације пребаци фокус са стварних и искрених захтева народа на поље спекулација и политиканства.
У свом „интервјуу“ Вујовић истиче како се литијама „руководи“ из Београда, уз финансијску помоћ Москве, оптужујући председника Србије како намерава да изазове грађански рат у Црној Гори. Свакоме ко је иоле пратио актуелна дешавања је потпуно јасно да су у питању чисте лажи и неистине, имајући у виду да је у вези са ситуацијом у Црној Гори српски државни врх поступао и иступао искључиво помирљиво, братски и пријатељски. Тај председник Србије, кога Вујовић лажно назива ратним хушкачем, је у циљу смиривања ситуације понудио да посети Црну Гору, од чега је без икаквог спорења одустао након процене црногорских власти да је целисходније да не долази. Што се приче о насиљу тиче, за његову ескалацију нема простора, с обзиром на то да су у питању хришћански, верски и молитвени скупови, те је искључена било каква могућност насилног поступања њихових учесника. Наведено се до сада у више наврата и у пракси доказало, имајући у виду да су једино насиље и инциденте проузроковали „монтенегринска“ полиција и навијачи, на шта опет није било насилног одговора.
У наведеном контексту, један од циљева ове Вујовићеве „анализе“ управо и јесте да се ситуација промени и да дође до њеног заоштравања, у складу са чим у прикривеној форми, али веома сугестивно, позива на ескалацију насиља. Ти позиви нису упућени народу, јер народ не слуша такве као он, већ политичкој власти Црне Горе, којој је „вода добрано ушла у уши“ па су подложни ирационалним поступцима, у ком правцу додатно могу да их погурају тврдње овог назови аналитичара. Наиме, Вујовић у више наврата практично провоцира црногорско руководство, истичући да су кукавице које се плаше да се суоче са председником Србије, истовремено понављајући како компромиса неће бити док је српски корпус у Црној Гори хомоген, те да што дуже протести буду трајали, шанса за промену власти расте.
Позадина овакве његове „анализе“ је у потпуности јасна, уколико се има у виду да је Вујовић, који самог себе ословљава са господине, гласноговорник управо оних структура којима би било у интересу да дође до ескалације насиља у Црној Гори, при чему је потпуно небитно да ли би за то формално био окривљен српски или црногорски државни врх, а након чега би се оне умешале и „решиле ствар“. Наиме, ангажовање Вујовића у невладином сектору већ дужи низ година веома издашно финансира више организација, међу којима су најзначајније Агенција САД за међународни развој (USAID), Национални демократски институт (NDI) и Национална задужбина за демократију (NED), што у потпуности објашњава његово упорно, мада неаргументовано и нерезонско, инсистирање на одговорности Москве за дешавања у Црној Гори. Са друге стране, Вујовић остварује веома присну сарадњу и са Центром за примењену ненасилну акцију и стратегије (CANVAS) Срђе Поповића, од којих је свакако могао да научи понешто о рушењу легитимних власти по налогу западног фактора.
Имајући све наведено у виду, стиче се утисак да су западни ментори одлучили да прекину досадашњу сарадњу са Милом Ђукановићем, тако да би црногорским властима било боље да проуче шта то Вујовић ради, уместо што гледају у кога он упире прстом.
