Већина вас ће рећи да ову моралну карикатуру не треба коментарисати и да је сулудо давати значај бившем политичару коме је у странци остала једино жена. Да будем прецизнија, не би ни она, али бизнис је бизнис.
Међутим, ствари само на први поглед делују тако, јер ова крпа од карактера јесте бивша и маргинална у народу, али се у владајућој гарнитури и даље високо котира. Суштински, никад актуелнији није био, преживео је реконструкције, комбинаторике, скупштинске сазиве, нове мандате и изборе. Једни одлазе, други долазе, али он је константа. Вук Драшковић је део власти у Србији и као такав, макар симболично, утиче на прилике у држави и друштву.
На наговор огорченог пријатеља који се због оваквих Драшковића одавно одселио у Сибир (лакше подноси и минус 40 него да гледа како Србију воде они који говоре истину само кад се преваре) погледала сам снимак „беседе“ Вука Драшковића поводом Видовдана, страначке славе СПО-а.
Уместо да домаћински упали свећу, исече колач са свештеником, наздрави присутнима, Вук је прославио Видовдан тако што је напао Видовдан.
Убеђена сам да никоме није пошло за руком да за тако кратко време изрекне толике неистине, замене теза, подметања и потурања.
Изјавио је да не треба славити видовдански мит оличен у косовском боју, јер је он симбол смрти. У његовој поданичкој свести сваки помен борбе за слободу изазива гнушање. Не чуди то што он у толико дубокој суштини Косовског боја види само и једино смрт. Смрти се највише боје они чији живот има најмању вредност.
Каже, нису Лазар и оклопници ишли у бој да би погинули. Нису, свратили су да се умију на Ситници. Иначе се у биткама не гине, случајно су се тамо нашли и набасали на најмање три пута бројнијег непријатеља који је до тада освојио готову половину у том тренутку познатог света. Крив му је Лазар, јер није пристао да буде вазал, иако му је тада нуђено стотину пута више од онога што Европска унија нуди власти у којој седи Драшковић.
Фобија сваког натопактовца је Русија, па није издржао ни сада да је не помене. На лицу места је измислио да смо ми због видовданског мита и Русије извели 27. март и ушли у Други светски рат. И основцима је познато да је тако нешто одговорало само његовим пријатељима Британцима.
Окривио је видовдански мит и за Јасеновац, Јадовно и покоље у НДХ. Нису Србе бацали у јаме због цара Лазара и косовског завета, већ због злочиначке усташке идеологије која је само чекала погодан тренутак. Једини мит у који су Срби веровали на тим просторима, како у том рату, тако и у овом последњем је лажни мит о братству са хрватским народом, јединству и слози.
У тај смо мит веровали после Јасеновца, па нам се десила Олуја. У тај мит верују и данас неки Срби који пуни жара навијају ових дана за хрватску фудбалску репрезентацију опет дубоко потонули у заблуди – „Нема везе, нека победе, ми смо наши.“
У завршном ударцу на Видовдан Драшковић каже да нас је та „митоманија“ довела до тога да уђемо у рат против НАТО пакта. Каже да на Косову ништа није ни било наше осим манастира и то мало народа. Као да су наше средњевековне светиње самоникле печурке, а не одраз континуитета српске државности на овим просторима.
Напокон се и он сам заситио својих измишљотина: „Ето, не знам шта бих вам више могао рећи…“ У ћошку, потпуно скрајнут, стоји свештеник. Обавио своје, па му окренули леђа. Скрушено ћути, крсти се у себи.
Ћути и Србија деценијама слушајући овакве како нам вређају разум, газе по највреднијем што имамо. Ја, вала, нисам могла да прећутим.
Милица Ђурђевић – Стаменковски
