Старцу од 70 и кусур година који се целог живота бавио овчарством, држава одлучи да помогне у додели пензије која би му била довољна да преживи.
Једна новинарка га је том приликом замолила да јој исприча један део свог живота који никад неће заборавити, и који му је остао и остаће у сећању за живота. Старац започе причу: “Било ми је 20 и нека кад сам наишао на куче у шуми узео га себи и присвојио.
Пролазили су месеци и комшије ми почеше говорити да све више личи на вучицу и да је се требам решити. Био сам млад и нисам никога хтео слушати, била ми је привржена, где год да сам ишао ишла би са мном и чекала ме. И прошле су и године…
Једног дана кад сам био мало прилегао кроз сан сам чуо неку буку, режање и цвиљење, док сам дошао себи и устао, све је утихнуло, изашао сам напоље и угледао читаво стадо оваца поклано, а вучица сва у крви седи и гледа право ка мени мало од страха мало од беса. Утрчао сам у кућу, узео пушку и убио је на лицу места.
Нисам знао шта да радим са овцама па сам позвао комшије да их однесу док се месо још није укварило. Склањањем оваца, међу њима смо пронашли три заклана одрасла вука и тек тад сам схватио шта сам урадио!
Поука: Није увек све као што изгледа – Никада не процењујте људе и ситуације на основу онога што видите на први поглед.“
