Лажни „богови“ у умишљају мисле за себе да су бесмртни и да све око њих служи само као лично позориште у коме он (и једино он) поставља глумце и статисте, мења декор, диригује оркестром, одређује репертоар и управља овим сабласним марионетским театром.
Тако беше у Миловој Црној Гори претвореној у Montenegro, ближи Загребу и Приштини него Београду.
Посебно је то тако било пред сваке изборе и онај намештени референдум којим је добио опроштај за своје дуванске грехе од европских господара (по цену одвајања од Србије и стварања једне србождерске западне колоније).
Избори су били посебно скупи и раскошни спектакли, са ватрометом, конфетама и коферима пуним евра.
И ту се све унапред знало, и почетак и крај ових маркетиншких продукција.
Политичко позориште је затим, након избора, имало, сваки пут, нешто мање амбициозан (текући) репертоар, углавном диктиран од стране Господара.
На срећу, фалсификат реалности је ове године био суочен са нечим потпуно супротним и заиста величанственим, а из наизглед сличног жанра.
„На отвореном“ су почеле, у свим временским и полицијским условима, спонтано организиване светосавске и „светигорске“ Литије. Ван зидова Миловог позоришта (великог као читава Црна Гора) и у потпуно другом духу осмишљене и проведене.
Са Христом као својим јединим Господаром и ауторитетом.
Одједном су они из Милове екипе морали да изађу из топле и удобне јазбине и да се суоче са својим конкурентима, који се нису бојали претњи, ни хрлили за кешом. Нису пристајали на уобичајену драматургију монтенегринских штапова и шаргарепа, нити у руку љубили иког – сем Христових свештеника.
Тако да су „газдино“ позориште и његове картонске, пропагандне кулисе одједном откривени и обзнањени јавности.
Зато никад није одиграна она најновија и најважнија предвиђена премијера проглашења дон Мила за сведрживог Првосвештеника, решеног да се покаже моћнијим од Цркве и Свете Тројице, али и митрополита ЦПМ и патријарха СПЦ.
Пропали су планови бројања и припајања хиљада и хиљада квадрата црквеног земљишта, као у узор-представи о лажном цару Шћепану Малом из давног црногорског репертоара, који је сада, уз лажну императорску, требао да добије и исто тако лажну „црквену круну“ (оног који се за све пита и о свему одлучује), са дословно божијим ингеренцијама.
Све те намере и сулуди планови су наједном пропали и то без уплитања ма које овоземаљске силе. „Само“ Бог и Његов народ су изашли на брисани простор – и напросто збрисали бахатог непријатеља победничком комбинацијом хришћанске и „гандијевске“ стратегије.
Без иједног урлика, камена и метка са престола је отеран фараонски полубог, и то једном заувек, за вјек и вјекова.
И сада је онемоћали екс-Господар остао још само као вампиролика воштана фигура без икакве праве снаге, дотрајали председник њему супротстављене владе и народа. Остајући и без очекиване подршке са Запада. Попут „Чаробњака из Оза“ из модерне америчке бајке (што само глуми своју непостојећу снагу, а у ствари је уплашени човечуљак, са мегафоном и кулисама које падају свуд око њега).
И последња радост му је остала – да подмеће клипове у точкове и отров у чорбу својим противницима/победницима, да злоупотребљава последње тренутке свог присуства ма где даље од Спужа, последње тачке његовог суноврата…
Па је у државну службу на брзину гурнуо читаву армију својих чауша и плаћеника, будућих инсајдера у влади и по судовима, управним одборима, министарствима… који ће смишљено кочити све промене и „кварити посао“ својим новим претпостављенима.
Лукаво је смислио неочекивано (и нелегално) укидање агремана и гостопримства српском амбасадору у Црној Гори, Владимиру Божовићу, и то у последњих пар дана постојеће техничке владе у одласку. Остављајући тако (преко Дармановића) врућ кромпир новој влади и тако јој одредивши прве дане овако наслеђеним сукобом са званичним Београдом.
А пошто се у међувремену упокојио митрополит Амфилохије, Црна Гора је остала скоро истовремено без духовног поглавара и српског амбасадора, а са убаченим Милом, као још-увек-председником.
Воштаним, али, ипак, председником.
Али, то је све само врх леденог брега онога што даноноћно ради некадашњи Господар и „умало бог“, настављајући своју борбу против свега српског, од њега независног и православног.
Осећа и он да су то само немоћна ритања, али макар да осети како „још траје“ у столици врховног Господара.
Најновији потез из овог репертоара су безочни напади на оног ко не може да му одговори. У покушају да митрополита Амфилохија, али и читав „Епископски савјет“ са ових простора лажно оптужи како су заједно, у етапама, наводно припремали отцепљење Митрополије црногорско-приморске од Српске Православне Цркве.
То је заиста била она кап која је превршила сваку меру. И ту више није било простора за частан узмак и избегавање оштре расправе на овако у медијима покренуту тему.
Сад Мило може да покуша да изазове свађе између учесника Литија, инсинуацијом да је лично он у тобожњем договору са митрополитом Амфилохијем ургирао за организацију „Епископског савјета“ – наводног почетка успостављања неког овдашњег малог „Светог Архијерејског Сабора“ који би деловао у региону око црногорске државе. И, по Милу, трагао за признањем од стране СПЦ и аутокефалношћу, преко цариградске Патријаршије.
Ова клевета је убрзо условила одговарајућу реакцију владике Будимљанско-никшићког Јоаникија, који је прецизно и без околишања изрекао свој суд о лажима и сплеткама јединог некрштеног владара у историји који је пожелео да буде и врховни духовни и световни Господар, истовремено атеиста – и оснивач хришћанске Цркве!
Све то је испало непоколебљиво, без „избегавања одговора“ и магловитости у објашњавању, без трунке компромисерске и кукавичко-„помиритељске“ реторике, а кроз посебно надахнуће епископа Јоаникија у овом важном сведочењу: правој правцатој архијерејској Посланици која је прекинула нагађање и ствари вратила у једино могући простор истине.
Тако се то ради!
Јер без коначног обрачуна са оним који је привремено ујединио против себе све три колоне у заједничкој Литији, Црна Гора неће имати будућност.
Све наизглед „техничке“ ствари морају да буду у функцији „суштинских“ – и освајање институција изнутра (до последњег човека у њима) постаје једини могући пут за неопходно разликовање форме и суштине.
Као после сваке диктатуре.
Литија се тако симболично наставља кроз ово обраћање, „без рукавица“, омиљеног владике у Црној Гори (и читавом српству) – Христовом верном народу.
Не смеју се дати светиње (као што је „тврдом вером“ обећано), а једна од тих светиња је и држава у новом саставу, баш као и косовски и светосавски завет СПЦ и раскошно Предање старе његошевско-петровићевске Црне Горе.
Светиње су заштићене вољом и јунаштвом народа у Црној Гори (и по Промислу Божјем). То се неће више мењати. Никад.
