Митрополит Амфилохије је успео по ко зна који пут да својим иступом направи оштре поделе у Србији, како политичке тако и црквене. Он је у интервјуу једној локалној ТВ рекао да је забринут да ли ће Србија то јесте председник Вучић „издати Косово“. Томе је дат велики значај у црногорским медијима што говори да ова изјава није само црквена, већ и да има и ширу политичку позадину. Затим су је у Србији нарочито промовисали либерални и опозиционо настројени медији. Тако је преко ноћи Амфилохије постао „најопаснији Вучићев опозиционар“ иако није ни грађанин Србије а још мање политичар. То говори и о слабости српске опозиције кад ју је тако лако маргинализовала изјава једног свештеног лица из Црне Горе. Исто тако је преко ноћи Амфилохије од баба-роге за либералне и друосрбијанске кругове због својих ставова о геј паради и хомосексуализму постао изузетно позитиван лик јер је ето „изашао на црту Вучићу“.
Ово наравно није ни прва ни последња „политичка изјава“ Митрополита. Он је за више од три деценије колико је епископ небројено пута учествовао у политичком животу Србије. Бацао је и анатеме на Милошевића кога је и 1999 оптужио за губитак Косова јер је „безбожник“, али је имао и оштре иступе према неким политичарима или догађајима у Србији после 2000-те. Увек је ошром и провокативном реториком успевао да буде у центру медијске пажње – па макар проглашавајући Ролингстонсе за „демоне“ или пак „опелом“ над живим Дачићем и његовом владом. Без обзира какав став имали према таквим провокативним изјавама и иступима мора се признати Амфилохију да је увек имао одличан медијски ефекат те да је правио поделу на оне који су те иступе или испаде правдали и оне који су га осуђивали. Он је у оба случаја био на добитку јер је постигао циљ – заталасати јавно мњење оштром реторичком провокацијом. Што је права панк стратегија којом се „малим улагањем“ добија огроман медијски простор.
Тако је својим провокативним политичким изјавама Митрополит бацио у сенку и Апел за одбрану Космета. Тако су неки учесници протеста против бриселског спразума као „хаковање“ доживели „опело“ које су влади Србије упутили митрополит Амфилохије и умировљени епископ Атанасије. Једном приликом 2007. је организован скуп противника биометријских личних карти и мутантских база података које су претња приватности грађана. Наконференцији „Биометрија, лична идентификација, безбедност и слобода“ митрополит Амфилохије испричао је како је десетак година пре тога крстио Чедомира Јовановића који се касније одметнуо у протвника цркве и традиције. Но медији су наравно од целог скупа који је био врло озбиљан пренели само то да се на «Чеду није примило крштење» на шта је један таблоид отишао корак даље и на насловну страну ставио нешто што није ни речено: „Чеда је антихрист“.
Но често се на такве „провокаторе“ лепе различите етикете или оптужбе. Некад су оне и претеране, надуване и неистините. Тако је његов говор на одру убијеног премијера Ђинђића на коме је изјавио „ко се мача хвата од мача ће и погинути“ била окренута против њега јер је „прочитана“ од „либерала који су спремали Сабљу“ као његова осуда самог Ђинђића. То је готово невероватно тумачење јер се оно односило на убице премијера а не на самог премијера. Но већина његових иступа су били недвосмислено јасни па није могло бити дилеме на кога мисли и шта мисли.
Оно што му замерају они који га критикују је да је са једне стране „анатемисао“ лидере Србије али да је према Милу Ђукановићу био више него благоналкон. Он јесте дао кључну подршку Ђукановићу у политичкој борби са Булатовићем кога је подржавао тадашњи званични Београд. У принципу Митрополит за разлику од београдске, није правио нарочите проблеме подгоричкој власти која се да подсетимо у међувремену одвојила од Србије, признала Косово, увела санкције Русији и ушла у НАТО структуре. Последњи „поклон“ Милу Ђукановићу од стране старог Митрополита је позив опозиционим демонстрантима да остану кућама после прошлогодишњих избора чиме је отпор корумпираном и антисрпском режиму у Подгорици био много лакше пацификован. Неки који су склони „повезивању чињеница“ су склони да у овом иступу Амфилохија Радовића виде и незадовољство самог подгоричког режима нарочито ако се имају у виду неке изјаве Ђукановића у којима он критикује Београд због слабе сарадње око исфабрикованог „државног удара“.
Изјава Патријарха Иринеја која је „поклопила“ изјаве Митрополита су покренули питање о разликама унутар врха СПЦ, па чак и да ли би то могло довести до раскола. Таква бојазан или нада (све зависи са које стране долази) су у овом моменту претерани. Разлике у оценама односа власти у Србији према Косову које дају патријарх и митрополит говоре да постоје различити ставови но исто тако и иста забринутост за судбину Космета који је виђен као „српски Јерусалим“. Исто тако је овим иступима показује и постојање струја од којих је једна састављена од епископа из Србије а друга углавном од „пречанских“ владика. У Синоду тренутно доминира ова прва и то изазива незадовољство амбициознијих епископа који немају своје упориште у врху СПЦ а ту предњаче митрополит Амфилохије и епископ Григорије. Шта више неки су склони да „политичко“ деловање Митрополита Амфилохија готово сведу на његово незадовољство чињеницом да није успео да буде изабран за Патријарха, а касније и „поразом“ у Синоду. Но било како било остаје и озбиљна забринутост код оних којима је стало до добробити цркве у ком ће правцу ићи црквени брод после овог последњег сучељавања ставова митрополита и патријарха.
Бранко Радун
Извор: vidovdan.org
